Crnogorski volšebnik

Slikaru, crtaču, akvarelisti i likovnom kritičaru Slobodanu Bobu Sloviniću u Narodnom muzeju Crne Gore - Crnogorskoj galeriji umjetnosti „Miodrag Dado Đurić“ na Cetinju do Božića je priređena retrospektivna izložba. Tim povodom je ista Galerija objavila veću monografiju Ljiljane Zeković i Irine Subotić o glavnim tokovima umetnosti ovog istaknutog stvaraoca. Izražavajući se u mnogim slikarsko-grafičkim tehnikama likovno se kreće unutar dvadesetak ciklusa, pa je održavši stalni kvalitet u radu postao uz Uroša Toškovića i Voja Stanića najznačajniji živi crnogorski slikar. U Modernoj galeriji Podgorica šestog februara otvorena je retrospektivna izložba (1960-2018), izbor iz opusa ovog umetnika, koja traje do kraja februara.

Slovinić je rođen 1943. godine u Budvi i, kako sam kaže, stalna plima svetlosti, mediteranski milje velikog čistog prostora, najbitnije su uticali na njegovo delo. Sa vremenom se ono pročišćavalo od mraka sve jasnijom formom i sadržajem ali i izlaskom izmučenih stvorenja na krepko svetlo. Počelo je kao i obično u tim šezdesetim godinama, Slovinić je diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu i prošao je provobitnu fazu mrtvih priroda i pejzaža iz koje većina nikada ne izađe. U likovnom smislu njegovi su više od školskih radova, posle kojih je prišao tada popularnom visokom modernizmu lirske i asocijativne apstrakcije. Slikarski je upoznao skoro sve vidove izražavanja u prošlom veku, realizam, apstrakciju, elemente kubizma i ekspresionizma da bi ostao privrženik velike srpske i crnogorske škole fantastičnog realizma, za koju je Ljuba Popović rekao da je uz južnoameričku najjača na svetu. Dovoljno je, međutim, uporediti brojnu nadmoć stanovništa tog dalekog kontineta pa shvatiti do kakve je koncentracije tog tipa stvaralaštva došlo na malom prostoru Srbije i Crne Gore u poslednja dva veka. Slovnić je upoznao u Beogradu ključne ličnosti - Leonida Šejku, Mira Glavurtića, Tikala i Dragana Lubardu ali je njegov put prema originalnosti bio teži. Diplomirao je na unutrašnjoj arhitekturi i umesto sterilnih socmodernističkih projekata uglavnom dosadne i posvuda iste arhitekture, okrenuo se slikarstvu punom sokova, slutnji i svetlosti. Takav vrednosni obrt pamti Akademija primenjenih umetnosti samo na primeru arhitekte i profesora Dragutina Tavrića, značajnog majstora na tragu medialne slikarske škole.

Na Slovinića su pored društva u umetničkim kafanama „?“ i „Grčka kraljica“ uticali Peđa Milosavljević i Ivan Tabaković, zaštitnici mladih iracionalista, ali i Mikelanđelo, Direr i Pikaso. Od Mikelanđela je mogao da preuzme monumentalizam i dramatičnost u izrazu a nije nebitno da su Leonardo da Vinči i Mikelanđelo prve slike uradili u duhu stravične fantastike, Leonardo joj je ostao do kraja veran a i Mikelanđelov „Strašni sud“ može se čitati u tom ključu. Direr je gradio na istim osnovama mada Slovinić od njega ne baštini kasnogotski demonizam estetike viteza, smrti i đavola, već preciznu, oštru i čistu linearnost, koja kao da raseca formu. Kaže da slika na crtački način te da je celokupno njegovo likovno umeće samo rezultat dugotrajnih i studioznih crtačkih priprema. Od Pikasa je mogao da preuzme moderan izraz i svedenost kompozicije u prvom planu.

Ovaj crnogorski volšebnik nije, međutim, nikakav školarac koji poslušno sledi uzore, njegove figure, džinovska tela-hramovi i telesine-pejzaži kao da su od kamena, stvoreni od njega i opterećeni njime, kupa ih samo devičanska svetlost. Toliko je ušao u analizu ljudskog tela, u anatomiju i ligamente, da ih je razložio do oblika hridi, slojevi telesnog postaju elementi pejzaža, čovek i kamen su jedno. Odatle ga je jedan korak vodio ka novim radovima u vidu čistog pejzaža i vedute. Od prvobitnih apstrakcija do slika Madone, između 1970. i 1985. godine naslikao je svoja najbolja, sintetička dela, himničkog i epskog karaktera. Možda se za njegove slike ni ne može tvrditi da su u duhu estetike fantastičnog već mitskog, tamo gde traže i nalaze Petar Lubarda i Dado Đurić. Mit je izvan analize i poimanja, izmiče pojednostavljenju (zato se Dado užasavao analitičara), on je i ispod ili iznad fantastičnog, jer seže do stvaranja sveta i upućuje na njegov kraj. Crnogorci nisu fantasti već mitografi a sa tim u vezi su i junaštvo, žrtvovanje, tragedija i smrt. Pisci u tom smislu stalno pominju prometejski karakter Slovinićevog slikarstva, mada Prometej nije na kraju dosegao svetlost već mrak telesnih i duševnih muka. Neće se razjasniti da li su ovo predstave Prometeja ili palih titana, kao što nema jednostavnog objašnjenja ni za ključnu, ikonografski složenu i tematski slojevitu sliku „Mučenje Madone“ iz 1981. godine na kojoj je prikazana raspeta i naga Madona. Dobro da je tako, da se diskurzivna moć povlači pred platnom, sve tajne se ne mogu i ne smeju otvoriti, pečati razbiti, slika može i dalje da ostane velika nepoznanica. To je i jeste smisao te umetnosti koji danas bledi. Nije reč o tome da li neko stvara na realističan ili fantastičan način, narativno ili isprazno (protivnici figuracije kažu da sliku treba „očistiti“ ali ona nije ni zaprljana), već koliko je delo duboko. Slovinić ide u visine i dubine gde ga je teško slediti, pa možemo samo iz daljine uočiti da nije reč o slikarstvu već o ikarstvu.

( Dejan Đorić )