EVROPSKI UGAO

Kosovski račun bez krčmara Rusije

Ipak, u ovoj priči su najveća žrtva normalni, obični, građani Kosova koji će na neodređeno vreme ispaštati zbog američke površnosti, evropske nesposobnosti, srpske kratkovidosti, ruske računice i, prije svega, snage organizovanog kriminala

120 pregleda20 komentar(a)
Aleksandar Vučić, Foto: Reuters
18.03.2018. 23:14h

Svi su redom pali na ispitu Kosovo u poslednjih sto i kusur godina: od Kraljevine Srbije i dve Jugoslavije do Republike Srbije, SAD i EU, zaključno sa Republikom Kosovo. Deceniju od jednostranog proglašenja nezavisnosti Prištine, svi akteri u najvećem političkom stečaju, u ovom delu sveta, pokušavaju da zabašure svoje neuspehe i kardinalne greške, dok svakim danom postaje sve jasnije da je jedini, dobitnik - Rusija. Kosovo nije država, nije nezavisno, ni suvereno a tek nije deo Srbije, uprkos kartama u vremenskim prognozama u srpskim medijima na kojima je Kosovo redovno predstavljeno kao integralni deo, ili rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.

Predsednik Vučić je u pravu kada kaže da bez SAD nema rešenja za Kosovo, ali je svako rešenje bez pristanka Rusije pravljenje računa bez krčmara. A Moskva je u ovom momentu veoma nezgodan “krčmar” čiji se interesi ne poklapaju u potpunosti ni sa jednim od aktera. Pritom, Kremlj ima sijaset svojih otvorenih računa za podmirivanje i Kosovo mu je najjača menica.

Dolazak novog pomoćnika državnog sekretara SAD Vesa Mičela u Prištinu i Beograd potvrdio je još jednom zabrinjavajuće limite i pad američke diplomatije. U momentu kada Bela kuća preti carinskim ratom EU, mahati podrškom Vašingtona evropskim integracijama Srbije zvuči jednako groteskno kao priča da od Beograda zavisi ulazak Kosova u UN. U Vašingtonu vrlo dobro znaju da se stolica u UN ne dobija bez “zelenog svetla” svih stalnih članica Saveta bezbednosti. Upravo su SAD ta zemlja koja decenijama onemogućava Palestinu da postane članica UN. Baš kao što se videlo da SAD i Izrael nisu mogli da spreče ulazak Palestine u brojne druge međunarodne organizacije, uključujući i Unesko, i pored toga što su bogatiji i moćniji od Rusije i Srbije.

S druge strane, koliko bi trebalo biti politički naivan pa misliti da će Rusija učiniti uslugu SAD i omogućiti Kosovu da postane član UN, čak i da Srbija zvanično prizna Kosovo? Zar je moguće da ima ljudi koji zaista misle da će Moskva ispustiti kartu Kosova, a da ne dobije ništa zauzvrat oko Krima, Donbasa, Prednjestrovlja, Južne Osetije, Abhazije? U interesu Kremlja je da Kosovo ostane zaleđeni problem i da služi kao džoker svaki put kada neko sa Zapada potegne pitanje ruskih “osvajanja” u bliskom inostranstvu.

Zaleđeni sukobi na Kosovu, i u pomenutim delovima Ukrajine, Moldavije i Gruzije, garancija su da te zemlje, kao ni Srbija, sigurno neće ući u NATO. Putin neće priznati Kosovo zato što je veći Srbin od Srba, već zato što vrlo dobro zna da je faktičko stanje mnogo bolja garancija od bilo kog potpisanog sporazuma. Pitajte Ukrajince koji su 1994. potpisali Budimpeštanski memorandum pristajući da se odreknu nuklearnog arsenala za međunarodne garancije teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine.

U američko-ruskim igrarijama oko Kosova često se zaboravlja i faktor Kina. Ko može da garantuje da će Kina da prizna Kosovo ili da “zeleno svetlo” u Savetu bezbednosti UN za prijem Kosova? Sve važnije zemlje, koje nisu priznale Kosovo, imaju svoje principijelne i konretne razloge. Kina ima Tajvan, Hong Kong, Tibet, Sinkjang; Indija ima Kašmir i Utar Pradeš, Španija ima Kataloniju, Baskiju, Galiciju, Slovačka i Rumunija imaju mađarsku nacionalnu manjinu.

Dizanje prašine oko formiranja vojske Kosova je još jedan jeftin trik za kosovsku javnost. SAD ne mogu da pritisnu EU da dozvoli viznu liberalizaciju za građane Kosova, jer Vašingtonu ne pada na pamet da dozvole slobodan ulazak građanima Kosova u Ameriku, baš kao i drugom velikom sponzoru Kosova, Velikoj Britaniji. Englezi vole Ritu Oru i Duu Lipu, ali ni oni ne žele Kosovare na svom ostrvu, čak ni kao turiste.

Šta reći o EU? Već više od decenije na Kosovu je najveća civilna misija u istoriji EU, tzv. Eulex, a u nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini organizovane kriminalne organizacije vedre i oblače. Korupcija i kriminal su toliko prožeti sa vlašću u Prištini da se ne zna gde završava kriminal a gde počinje država. Kao što ne želi da prizna da je Euleks najveći promašaj u istoriji EU, Brisel ne priznaje da nema poverenja u kosovsku vlast i administraciju i da zato stalno odlaže viznu liberalizaciju. Dovoljno je pročitati izveštaje nemačke obaveštajne službe(BND), pa će vam biti jasno zašto je Kosovo tu gde jeste.

Amerikanci su učinili medveđu uslugu Kosovu kada su ga gurnuli u avanturu jednostranog proglašenja nezavisnosti bez prethodnog obezbeđivanja saglasnosti stalnih članica Saveta bezbednosti i EU. To je najveća diletantska greška za silu kakva je Amerika, ali budući da je velika ona to nikada neće priznati. Iz istih razloga ni EU neće priznati da je dozvolila da na Kosovu vladaju ljudi sa kriminalnim i zločinačkim dosijeima jer nema kapacitet i političku volju, i pored snaga NATO na terenu i Euleksa, da istrgne Kosovo iz kandži organizovanog kriminala i endemske korupcije.

Svaki put kada čujete albanske političare s Kosova kako se žale što njihova zemlja zaostaje jer joj Srbija pravi probleme da postane članica UN, setite se da Švajcarska nije bila članica UN sve do 2002. Svaki put kada u Prištini lamentiraju da je odsustvo punog međunarodnog priznanja razlog siromaštvu i visokoj nezaposlenosti imajte na umu Tajvan. I za evropsku perspektivu Kosovu nije problem što ga ne priznaje Beograd, već pet drugih prestonica u EU.

Srbija nikada nije imala kredibilan i izvodljiv plan za integraciju Kosova i kosovskih Albanaca. Nikad u Srbiji nije postojala spremnost većine građana da prihvate Albance kao ravnopravne državljane. Predsednik Vučić, kao i svi njegovi prethodnici, kupuje vreme. Kosovsko pitanje, što se tiče Srbije, odavno je rešeno. Nepoznanica je samo kako će i da li će Srbija priznati to rešenje. U momentu kada u Beogradu nema društvenog konsenzusa i snage za reformu Ustava, pravosuđa, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, kada Moskva ima poluge da destabilizuje Srbiju, kada EU i SAD, što iz nemoći što zbog nesposobnosti, imaju tendenciju zaleđivanja ili odlaganja rešavanja problema - pitanje Kosova prestaje da bude urgentno i pretvara se u odličnu kulisu da se sakriju svi drugi problemi.

Ipak, u ovoj priči su najveća žrtva normalni, obični, građani Kosova koji će na neodređeno vreme ispaštati zbog američke površnosti, evropske nesposbnosti, srpske kratkovidosti, ruske računice i pre svega snage organizovanog kriminala. Bivša američka državna sekretarka Madlen Olbrajt je zamišljala predsednika Kosova Hašima Tačija i premijera Ramuša Haradinaja kao kosovskog Džerija Adamsa i Martina Mekginisa, ne shvatajući da su oni albanske verzije Željka Ražnatovića Arkana i Milorada Lukovića Legije. Još kad njima dodamo šefa diplomatije Bedžeta Pacolija “blizanca” Bogoljuba Karića i Kadrija Veseljija “brata po službi” Jovice Stanišića, postaje jasno zašto je Kosovo sve više “crna rupa” u Evropi.