Poslije neuspjeha

Sastanak u Parizu je otkazan jer nije bilo izgleda da se na njemu bilo šta reši. Sada se Evropska unija nalazi pred izborom novog rukovodstva, da to tako nazovem, koje će se u nekom času pozabaviti i strategijom proširenja. Ili, uostalom, neproširenja. Koje su moguće strategije, ukoliko je uopšte bude?

Najpre će se, pretpostavljam, oceniti održivost one kojoj su se priklonili gospođa Mogerini i gospodin Han. A ta je da se najpre normalizuju odnosi Srbije i Kosova, a potom sve ostalo postaje lakše. Nazovimo to srpskom strategijom. Ili, uostalom, strategijom Vučić. Nemačka je, bar prema svemu što znamo, bila pobornik te strategije. Onda su Mogerini i Han prihvatili ideju o razgraničenju, kojim se takoreći sve rešava. I strategija je propala.

Gospodin Vučić je u tome odigrao veliku ulogu, da li znajući ili ne znajući šta radi, teško je reći. Tek, veoma je teško videti da će se EU ponovo odlučiti za isti pristup. To, međutim, ne znači da neće i dalje biti razmatran pristup po kojem je ključ rešenja u Beogradu, odnosno u tome da se sve odlaže dok se ne postignu odgovarajući koraci u približavanju Srbije Evropskoj uniji.

Alternativna strategija mogla bi da bude da se izdvoje zemlje koje i dalje imaju probleme sa granicama i stoga sa bezbednošću, dakle da se iscrta geografija animoziteta. Pa da se zemlje koje su uspele da se nađu na drugoj strani granice međusobno sukobljenih država, naroda, etničkih nacija - pridruže Evropskoj uniji po već ustaljenom postupku. To bi značilo da se pregovara sa Crnom Gorom i Makedonijom sa odlučnošću da se one pripreme da postanu nove članice.

Ukoliko bi se prihvatila ova druga strategija, to bi značilo da se zemlje koje su neposredno ili posredno uključene u sporove oko Kosova i Bosne i Hercegovine tretiraju pre svega kao izvori nesigurnosti, to jest kao problem bezbednosti. To bi onda značilo da bi veću ulogu imale zemlje i organizacije koje tim problemima mogu da se posvete bolje od same Evropske unije. A to su SAD i NATO.

Tako bi se zapravo sve vratilo manje-više tamo gde je i bilo pre 10 ili čak 20 godina. Jedino što su se u međuvremenu od središta sukoba odvojili prvo Hrvatska, a sada i Crna Gora i Makedonija. Ukoliko bi se time cenila uspešnost srpskih vlada i, posebno, Vučićevih sedam godina, ishod bi bio porazan. Pitanje je da li je tako moralo da bude i zapravo ispravnije je li to zapravo i bio cilj i da li je u prvom redu politika gospode Vučića i Dačića zapravo bila da se obeća i nagovesti mnogo, a zapravo ne uradi ništa?

Pitanje nije toliko za srpsku javnost i posebno političare i ideologe raznih vrsta već pre svega za Evropsku uniju. Kada se bude ponovo razmatrala strategija prema takozvanom zapadnom Balkanu, jedna od prvi tačaka će biti da li i gde postoje odgovorni partneri? I kada se bude ocenjivala izvodljivost strategije koja se zasniva na evropeizaciji Srbije kao rešenju za čitav taj region, za rešenje pre svega problema bezbednosti, a potom i za uspostavljanje kakve-takve vladavine prava i delotvorne demokratije, moraće se ozbiljno razmotriti poverenje koje se može imati u bilo kog predstavnike srpskih vlasti. Jer, neće se moći izbeći zaključak da se gotovo ni u jednom slučaju u poslednjih dvadesetak godina nisu ispunila očekivanja s kojima se ulazilo u jednu ili drugu vrstu saradnje sa srpskim vođama.

Mene ne bi iznenadilo ako bi se zaključilo da zapravo u Srbiji nema partnera za rešavanje regionalnih i, uostalom, ni za rešavanje unutrašnjih srpskih problema. Ukoliko to zaista i bude saznanje proisteklo iz razočaranja, onda bi se moglo očekivati da se cela ta ideja o mekoj evropskoj moći nastavi primenjivati na zemlje kao što su Crna Gora i Makedonija, a da se nastavi s rešavanjem ili bar stabilizacijom regionalnih problema bezbednosti oslanjanjem pre svega na tvrdu moć, ako se to tako može nazvati.

To bi mogla biti cena neuspeha nemačko-francuskog pokušaja da se dođe do normalizacije ne samo u odnosima Srbije i Kosova već na celoj preostaloj balkanskoj geografiji neprijateljstava. Ukoliko nema normalizacije, bezbednost je prvi problem, a to nije cilj do kojeg se dolazi oslanjanjem samo na meku moć.

NOVIMAGAZIN.RS

( Vladimir Gligorov )