Makroni

Za nadati se je da će se iz očigledno prijateljskog odnosa Emanuela i Aleksandra iznjedriti još po neki posao koristan za Srbiju. Što se političkih poruka tiče, one su jasne i pragmatične

Mnogo dobrih želja (kao što su izgradnja metroa u Beogradu ili vetroparka u blizini Kikinde), malo konkretnih ugovora (kao o deponiji u Vinči ili kupovini raketa “Mistral”). Toliko o privrednim rezultatima posete predsednika Francuske Emanuela Makrona Srbiji 15. i 16. jula ove godine. Za nadati se je da će se iz očigledno prijateljskog odosa između Emanuela i Aleksandra (Vučića) iznedriti još po neki posao koristan za Srbiju. Što se političkih poruka tiče, one su, kada se izvuku iz scenskih i zvučnih kulisa koje odišu frazerskim izjavama međusobne ljubavi i srprsko-francuskog/francusko-srpskog vekovnog prijateljstva, kudikamo jasne i pragmatične.

Prvo: Na osnovu ustava Republike Srbije pandan, dakle i zvanična domaćica Makronu trebalo je da bude šefica srpske vlade Ana Brnabić, a ne predsednik Srbije Aleksandar Vučić sa svojim manje/više protokolarnim ustavnim ovlašćenjima. Ova poseta je još jednom pokazala da je Srbija partijska država koja ne haje za ustav, jer je Vučić sebe izdigao iznad predsednice vlade na osnovu svoje funkcije šefa dominantne Srpske napredne stranke.

Drugo: Makron je, što se tiče evropske perspektive Srbije ponovio svoj stav da neće biti dovoljno samo da se Srbija i ekonomski i pravno i po pitanju ljudskih ili medijskih prava i sloboda reformiše do standarda Evropske unije (i to njenog zapadnog dela), već da i EU mora prvo da se reformiše ne bi li potom nanovo sagledala mogućnost svog proširenja. To je ono kao kada neko raskida sa nekim i kaže: draga/dragi, nije problem u tebi, nego u meni. Treće: Poruka Makrona građanima Srbije je da ne haje za te famozne medijske slobode ili demokratske standarde u Srbiji sve dok je njen šef Aleksandar Vučić spreman da sarađuje po pitanju Kosova, dok peva hvalospeve o njemu, Emanuelu, dok francuske firme mogu nesmetano da rade u Srbiji i dok se Srbija pridržava preporuka Međunarodnog monetarnog fonda.

Četvrto: Za razliku od zvaničnog stava Berlina, Makron je sklon da prihvati bilo kakvo rešenje na relaciji Beograd-Priština/Priština-Beograd, pa i famozno “razgraničenje”, to jest razmenu teritorija na severu Kosova za “neke opštine” na jugu Srbije, kao utešnu nagradu Srbiji za priznavanje nezavisnosti Kosova bez koje nikada neće moći da postane članica EU, čak i da se sve ostale okolosti slože i sve druge uslove ispuni.

Peto: Makron je time što je ostao u dvodnevnoj poseti Srbiji, što tu posetu nije spojio sa odlaskom u Prištinu ili već neku zemlju u regionu, što se obratio građanima Srbije i to na srpskom i što je demonstrirao bliskost sa našim Aleksandrom signalizirao da bi Srbija mogla da bude saveznik i uticajna sfera Francuske na Balkanu. Davno već nismo čuli Vučića da kaže ono “moja drugarica Angela”, slušaćemo do daljeg “moj drug Emanuel”. Za razliku od Angele ili Vladimira Vladimiroviča (Putina), Emanuel se prema našem Aleksandru odnosio vidno srdačno.

Šesto: Makron je započeo kampanju promovisanja sebe u lidera Evropske unije, sada, kada je Velika Britanija sa jednom i po nogom već izašla iz EU, a misterioznom drhtavicom oslabljena kancelarka Nemačke Angela Merkel polako silazi sa političke scene. Njegova poseta Srbiji mora se posmatrati i u tom kontekstu. Što Makronu u samoj Francuskoj ne cvetaju ruže, druga je priča.

Sve u svemu, poseta Emanuela Makrona pomalo je ličila na tanjir makrona (neki kažu i “makaroni” ili “makronsi”, ali u kuvaru Pellaprat iz 1973. u izdanju “Prosvete” stoji “makroni”): šareno, okruglo, hrskavo, primamljivo, slatko, puslice kao stvorene za decu, ali nedovoljno konkretne za odrasle.

(vreme.com)

( Andrej Ivanji )