Putin, od Petra Velikog do Staljina

Nije prvi put u istoriji da se liberalna demokratija ismejava, nipodaštava, izvrće ruglu, smatra prevaziđenom, kao što je to učinio nedavno u intervjuu za Financial Times ruski predsednik Vladimir Putin. Na ovim našim prostorima već smo decenijama izloženi propagandi protiv liberalno-demokratskih društava s ciljem da se ubede široke narodne mase da su slobode, prava, autonomne institucije, podela vlasti, nezavisna tela, sloboda medija šarene laže koje su nam podvalili “soroševci” kako bi lakše vladali, doseljavali migrante, uništavali naša nacionalna bića, tradiciju, kulturu, porodične vrednosti itd.

Cilj Putinove politike nije da zavlada Evropom ili jednim njenim delom. U Kremlju su svesni da ne mogu da drže pod kontrolom ni celu Rusiju, a kamoli Evropu. Međutim, Putin i njegovi ideolozi su uvereni u teoriju da je Rusija sigurna samo ako je Evrope slaba, razjedinjena, posvađana, dezorijentisana i dekadentna. Moskva više ne proizvodi ideologiju kojom bi dominirala Evropom već podilazi i rasplamsava najniže strasti u biračkim telima država Starog kontinenta kako bi se osećala sigurnijom. To je razlog zašto je današnja propaganda Moskve mnogo efikasnija nego ona iz vremena SSSR-a.

Italijanski nobelovac Luiđi Pirandelo je 1909. godine u svom remek delu “Stari i mladi” (I vecchi e i giovani) opisivao način na koji se s prezirom govorilo o liberalnim idejama kao prevaziđenim, opsoletnim ritualima za gubljenje vremena i pravljenje štete. Samo deceniju i po kasnije, Musolini je umarširao na vlast direktno sa ulica Rima a himna njegovih fašista je bila “Giovinezza” (Mladost).

Pre sto i kusur godina kada su Evropom krstarili razni frulaši iz Hamelina, pored Musolinija u Italiji, u Rusiji se u Kremlju ustoličio Staljin, u Nemačkoj je na vlast došao Hitler, u Portugalu Salazar, u Španiji generlisimus Franko, u Grčkoj Metaksas, u Mađarskoj je vladao Horti a i jugloslovenski kralj Aleksandar je uveo diktaturu 1929. Drugim rečima, kada je Evropa poslednji put krenula za liderima koji su propagirali “Bog, domovina i porodica” završili smo direktno u najvećoj svetskoj klanici koju je upoznala istorija.

Na udaru Putinovih ovdašnjih megafona, pored liberalnih ideja, našli su se multikulturalizam, različitost, otvorena društva. Za Putinove ideologe i njihove učenike nacionalna homogenost je jedini efikasan odgovor na današnje izazove. Kada ruski predsednik priča o tragediji 25 miliona Rusa koji su ostali van granica Rusije, posle raspada SSSR-a, čuje se eho slogana: gde su Nemci tu je Nemačka. Ili nama poznatiji i bliži: tamo gde su srpski grobovi tu su srpske zemlje. Svesno i maliciozno se manipuliše sa strahovima ljudi i šire uverenje da liberalno-demokratske države u ime svojih ideale štite migrante koji ubijaju, siluju, pljačkaju. Naravno da je to kolosalna glupost, ali povest nas uči da su ljudi skloni da veruju u mnogo velike gluposti. Štaviše, što su gluposti veće to su njeni vernici zadrtiji.

Na planeti imamo sve više država u kojima se garantuje pravo glasa a negiraju se ili limitiraju političke i druge slobode. Demokratija je ili liberalna ili nije demokratija. Primeri Rusije, Irana i Turske su najeklatantniji, ali i pojedine članice EU klize ka tom terenu. Uostalom, mađarski premijer je kreator kovanice “neliberlana demokratija”.

Ključni razlog zbog kojeg despoti našeg doba formalno brane demokratiju a napadaju liberalne ideje leži u činjenici da im je potrebna legitimacija za vlast. Ne mogu da se pozivaju na božiju volju ili nasledno pravo i primorani su da, kao manje zlo, prihvate da se o njihovim mandatima na čelu države glasa, ali po njihovim pravilima. Zato insistiraju na direktnom odnosu između naroda i lidera, bez filtera, odnosno stranaka, parlamenta, nezavisnih institucija, rečju svega što ograničava njihovu vlast.

Kada je pao Berlinski zid, pre 30 godina, države sa diktatorskim i autokratskim režimima su proizvodili samo 12 odsto ukupnog planetarnog BDP-a. Danas je njihov udeo u globalnom BDP-u veći od jedne trećine i za manje od četvrt veka, države sa neodespotskim sistemom vladavine će dostići ekonomsku snagu slobodnog dela sveta. U poslednjih 15 godina 71 zemlja je redukovala ljudska prava.

Pitanje je zašto despoti sa azijskim pečatom vladanja i dalje uživaju tako veliku popularnost na našim prostorima? Privrženost despotijama bi bilo najlakše objasniti antiameričkim ili antizapadnim stavom. Ljubav prema Rusiji se, po pravilu, uklapa sa mržnjom prema Americi. Razlozi podozrenja prema Zapadu bi se mogli objasniti i kao poslovično nepoverenje prema promenama, napretku, novinama, modernizaciji, poštovanju pravila i zakona.

I pored toga što smo već zagazili u treći milenijum, broj osoba koje vrlo rado prepuštaju drugima da rešavaju njihove probleme i da odlučuju umesto njih, ne samo da se nije smanjio već senzibilno počinje da raste i u državama sa stabilnom vekovnom liberalnom demokratijom, čak i među učenim i informisanim ljudima. Zato oni imaju tendenciju da minimiziraju ili da obesmisle ideal slobode. Na taj način pravdaju svoju anksioznost činjenicom da je sloboda iluzorna, lažna, veštački proizvedena šarena laža tzv. centara moći za zavođenje masa. Za njih su despotski režim u svom novom ruhu, autokratskom ili tzv. neliberalnim demokratijama kudikamo poželjeniji od otvorenih, slododnih, liberalnih društava.

Izlgleda da se deo Evropljana, posle najdužeg berićetnog perioda u istoriji, umorio od slobode, od prava, od mira. Na ovim našim prostorima generacije i generacije se rađaju umorne od slobode, tu i tamo promakne neka da nije umorna od mira.

Kada je Putin preuzeo vlast u Kremlju, Petar Veliki je bio politički uzor i omiljena istorijska ličnost. Posle dvadeset godina vladavine Vladimira Vladimiroviča, Josif Visarionovič Džugašvili, zvani Staljin nije samo rehabilitovan: gruzijski komunistički diktator je istisnuo ruskog prozapadnog cara i kao političkog idola i kao omiljenu istorijsku ličnost.

Rusija nije nikada upoznala liberalnu demokratiju u celoj svojoj hiljadugodišnjoj istoriji, već samo divlji kapitalizam koga pojedinci pogrešno predstavljaju kao liberalni. Putinovo samouvereno objavljivanje smrti liberalizmu se ne odnosi na liberalni, čitaj divlji kapitalizam, u kome su radnici obespravljeni, svedeni na moderne robove ili kmetove, čovekova okolina ugrožava i uništava.

Nije Putin mislio ni razuzdano potrošačko društvo, on je ciljao na nezavisne institucije, podelu vlasti, nepremostive prepreke za uzurpaciju vlasti, slobodne medije, građansko društvo. Istočnjačkim despotima i njihovim zapadnim šegrtima nepojmljivo je da ne mogu da naređuju predsednicima centralnih banaka, da sudije presuđuju protiv njihove volje, da nezavisna tela donose odluke koje su u koliziji sa interesima njihovih prijatelja tajkuna, da glavni i odgovorni urednici objavljuju ono što oni smatraju da je važno a ne despoti u novom ruhu.

Volterovska Evropa će preživeti Putina i njegovu internacionalu suverenista na Starom kontinentu, jer je, da parafraziramo Čerčila, “liberalizam najgora ideologija ako izuzmemo sve ostale”. U liberalno-demokratskim društvima promene vlasti su normalna, uobičajena stvar koju građani ne primete. U despotskim državama i tiranijama smrt ili detronizacija svakog despota ili tiranina je politički zemljotres iza koga se nikada ne zna šta će ostati. Zato je pravo pitanje šta će biti s Rusijom kad ne bude Putina?

( Željko Pantelić )