Moralno pitanje

To sa elitom i masom nije tako jednostavno. Najpre, čisto činjenično, većina ljudi, masa dakle, nije ni krezuba niti misli samo kako da preživi od danas do sutra.

Takođe, većina pripadnika elite, kako god da se ona definiše, deli stavove gospodina Vučića. Ne one od juče ili od pre nekoliko sati ili, možda, od kada je došao na vlast – već one s kojima je ušao u javne poslove i kojih se nije odrekao. Zapravo, ako bi se ozbiljnije istražilo mišljenje mase i elite, problem gospode Vučića i Dačića bio bi što ne stoje dobro u masi, dok elita strepi da bi se mogli povesti za većinom kojoj je dosta nacionalizma. A ako dominantna elita ne može više da prodaje nacionalizam, šta bi joj ostalo?

Gospodi Vučiću i Dačiću ide naruku to što je elitna opozicija ne samo u manjini nego i ne razume masu. Svako malo ponudi se objašnjenje po kojem je potrebna promena mentaliteta mase, inače nema ni oporavka niti napretka. Jer se na to oslanjaju svi koji se dokopaju vlasti. Narod, zapravo, hoće autoritarnu vlast i nije spreman da se odrekne nacionalnih mitova. To je, po mom mišljenju, sve pogrešno.

Da bih to pokazao, uzeću za primer skorašnji odgovor gospodina Vučića na izjavu nemačkog ambasadora o genocidu u Srebrenici. “Ne znam da li bi sa toliko samopouzdanja govorio u Kragujevcu, Kraljevu ili Šapcu i drugim stratištima gde su ljudi stradali od nemačke ruke”. Zapravo bi. I svi znaju i zašto. Jer nemačke vlasti i svi njeni predstavnici ne spore nemačke zločine u Drugom svetskom ratu. Nema ni spora o uzrocima ni o veličini zločina. Država ne spori činjenice o nemačkim zločinima. Zašto? Da se ne bi ponovili, jedan je razlog. Važniji, i zapravo, jedini zaista važan jeste da bi nove generacije Nemaca mogle da žive dostojanstveno. Da ne moraju da objašnjavaju neobjašnjivo i opravdavaju ono što se ne može opravdati. Tako da nemački ambasador može da iznese stav svoje vlade o Srebrenici, i to s pojačanim autoritetom, upravo na mestima na kojima su nemački vojnici činili zločine.

To je moralno pitanje, pitanje dostojanstva naroda. Da li srpska masa nema potrebu za dostojanstvom? Jedan način da se vidi da je odgovor pozitivan jeste i upornost s kojom se negira odgovornost za zločine srpskih vlasti, što za činjenje, što za nečinjenje. To nismo mi, uglavnom je ono što ljudi najčešće kažu. Ili, drukčije rečeno, nismo mi za to odgovorni, a uostalom, naša elita i naše vlasti kažu i da se to za šta bi navodno trebalo da budemo odgovorni nije ni dogodilo. Narodno dostojanstvo je neka vrsta javnog dobra, svako može da ga uživa ne uskraćujući tu mogućnost nikome. Niko pojedinačno ne može da preuzme odgovornost čak i kada bi hteo. Posebno ne neko iz mase. Sa elitom je drukčije, ali i njen ulog je veći. Jer, ako se zalažete za nacionalizam, teško je preuzeti odgovornost za posledice za koje se može reći, svakako naknadno, da iz njega slede. Uostalom, tu je primer manjine u eliti koja govori istinu, ni sa kakvim uspehom. Bar kada je reč o moralnom buđenju.

Uzmimo da bi masa da živi dostojanstveno, a da bi elita da ne izgubi dostojanstvo, na koga pada moralna odgovornost? Na vlasti. Koje je, jedna za drugom, izbegavaju. Neke usled nedostatka moralne čvrstine, neke iz političkog računa, a neke zato što bi se suočile s pitanjem o sopstvenoj ulozi u moralnom propadanju zemlje i naroda. Ovo poslednje je problem s kojim se suočavaju gospoda Vučić i Dačić. Na njihovoj strani je elita, a njihova žrtva je masa.

Ovo nije neko nepoznato iskušenje. Gotovo svi evropski narodi gubili su ratove, teritorije, a i moralnost. I njihove vođe ili predstavnici morali su, na jedan ili drugi način, da iskupe svoje narode prihvatanjem odgovornosti - u teritorijama, političkom uticaju i u istorijskim ocenama. Ali nema drugog načina da se povrati dostojanstvo naroda i države i da se obezbedi potreban politički status i uticaj nego prihvatanjem odgovornosti.

Obično masa to pozdravlja jer joj se vraća dostojanstvo, uz smenu vlasti i uz poboljšan javni prostor. Tako da je Srbiji problem vlast koja bi trebalo da izgubi i elita koja bi se suočila sa smanjenim javnim uticajem, i s potrebom da promeni moralni i intelektualni mentalitet, dok bi masi laknulo.

(novimagazin.rs)

( Vladimir Gligorov )