Kosovsko zamajavanje

Pitanje Kosova je praktično rešeno pre 20 godina, ali će s formalne tačke gledišta ostati u limbu do daljeg. Štaviše, sa sigurnošću može da se kaže da za naših života Kosovo nećemo videti kao članicu UN-a i EU. Formalno-pravno rešavanje pitanja Kosova je Sizifov posao za koji Beograd nema nikakvu odgovornost.

Jedanaest godina posle jednostranog akta Prištine, tri ključne države za međunarodno-pravni status Kosova, Španija, Kina i Rusija, su više nego ikada ranije čvrste na poziciji da ne priznaju njegovu nezavisnost. U prethodnih deset godina se dogodio Krim, Donbas, Južna Osetija, Hong Kong, Sinkjang, Katalonija, a Kina i Rusija su postale rivali, ako ne i neprijatelji, EU i SAD s kojima ne dele nijedan ideal zbog kojih je bombardovana Srbija i obezbeđena nezavisnost Kosovu. Drugim rečima, nije problem Prištine što je ne priznaje Beograd, već Madrid, Peking i Moskva.

S druge strane, EU nema interes da se pitanje Kosova formalno-pravno reši u dogledno vreme jer je ono savršena kočnica i opravdanje za sporost procesa približavanja država Zapadnog Balkana članstvu u EU. U Briselu niko ne mora da objasni kako je moguće da posle 10 godina prisustva Euleksa, najveće i najskuplje misije u istoriji EU, Kosovo nije dostiglo nivo uređene i pravne države da njegovi građani imaju mogućnost da putuju bez viza u države EU? Čak Moldavci, Ukrajinci i Gruzijci putuju bez viza u zemlje EU. Na listi spoljnopolitičkih prioriteta SAD Kosova nema ni u tragovima, pogotovo za aktuelnu administraciju Donalda Trampa koja ulazi u predizbornu godinu. Treba imati bujnu ili pokvarenu maštu pa verovati da je moguća neka vrsta Dejtona za Kosovo samo zato što se Bolton slikao sa Dačićem ispred Bele kuće.

Tenzije i priče o urgentnosti rešavanja statusa Kosova šire beogradska i prištinska politička kuhinja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić Kosovom zamajava srpsku javnost da se ne bi bavila brojnim skandalima koji pogađaju njegovu vladu i da se ne bi raspravljalo o neispunjenim obećanjima i svakodnevnim problemima s kojima se suočavaju građani Srbije. Njemu naruku ide i srpska opozicija čiji je dobar deo uveren da može da ruši Vučića na kosovskoj priči.

Tači, Haradinaj i Veseli se kriju iza priče o priznavanju da ne bi morali da objašnjavaju svojim građanima zašto je Kosovo posle 20 godina i dalje “crna rupa” u Evropi. Toliko velika da su Kosovari jedini na Starom kontinentu, pored Belorusa, Jermena i Rusa, koji ne mogu da putuju slobodno u države Šengenskog sporazuma. Da ne govorimo o ekonomskoj situaciji koja bi bila alarmantno dramatična da nije kosovarskih gastarbajtera i njihovih deviznih doznaka.

Predsednik Srbije i kosovarski lideri gotovo na isti način manipulišu sa tobožnjim pritiscima iz inostranstva. Pažljivim promatračima nije promaklo da se ponavlja uvek isti scenario: prvo se širi strah, pa se preti ratom uz plasiranje priča o nezapamćenim pritiscima i poslednjim, ultimativnim, rokovima koji ističu za “bolni” kompromis. A onda se sve završi trijumfalnim busanjem u nacionalna prsa: “Srbija nikada neće priznati Kosovo” i “Priština od Beograda očekuje samo priznanje”. Prođe malo vremena, i kako su naši ljudi poznati po efemernom pamćenju, ‘ajmo Jovo nanovo.

Srbija sa priznavanjem Kosova ne bi ništa dobila, kao i Priština. Zar neko misli da bi Srbija i Kosovo mogli da igraju fudbal? Naravno da ne bi bilo moguće, baš kao što nikome ne pada na pamet, ni posle 30 godina od raspada SSSR-a, da dozvoli da Turska i Jermenija ili Azerbejdžan i Jermenija budu u istoj kvalifikacionoj grupi za Euro ili Mundijal ili da se njihovi timovi sretnu u evropskim kupovima.

Kina, Rusija i Španija (tri najvažnije zemlje koje ne priznaju Kosovo, u smislu da su prve dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, a treća EU) ne priznaju Kosovo zbog načina na koji je ono stiglo do nezavisnosti, što će reći da priznavanje faktičkog stanja od strane Beograda neće promeniti njihov stav. Naravno, za Peking, Moskvu i Madrid je komotnija pozicija da Beograd ne priznaje Kosovo jer tako ne moraju da pravdaju svoju poziciju i otkrivaju “bolna” mesta.

Kakva bi Kina bila pretendent na ulogu hegemona, ako bi bilo koja njena odluka zavisila od Srbije? Svi motivi zbog kojih je NATO bombardovao Srbiju i omogućio otcepljenje Kosova su apsolutno neprihvatljivi za Kinu. Intervencija NATO-a se pravda zaštitom ljudskih prava nacionalne manjine od državne represije. Ako bi Kina priznala Kosovo, ona bi samim tim usvojila i opravdala motive NATO intervencije i da su ljudska i manjinska prava važnija od suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne zemlje.

Na taj način bi automatski autorizovala da sutra protiv nje budu preduzete iste mere u pokrajini Sinkjang ili na Tibetu, gde žive nacionalne manjine Ujgura (muslimani) i Tibetanci (budisti). Ujguri i Tibetanci su izloženi mnogo većem i dužem kršenju ljudskih i manjinskih prava nego što su kosovski Albanci trpeli u Srbiji. Po istom aršinu bi na red došao i Hong Kong, kada definitivno pređe u ruke Pekinga 2047. godine, ili Tajvan, ako se jednog dana zavijori zastava Narodne Republike Kine u Tajpeju. Džongnanhaj je u očima Honkonžana i Tajvanaca još više simbol tiranije nego što je Beograd bio u percepciji kosovskih Albanaca.

Koliko bi spoljna politika Moskve bila kredibilna ako bi stav Srbije o Kosovu menjao njenu o poziciju o priznavanju Kosova? I da li je zaista realno očekivati da Rusija prizna Kosovo a da EU i SAD ne priznaju njen suverenitet na Krimu? Zar neko veruje da bi Moskva dopustila, bez problema, da Beograd dovede u pitanje njenu politiku zaleđenih konflikata koju je primenila u Gruziji, Moldaviji, Azerbejdžanu, Ukrajini?

U Kremlju nisu toliko naivni da veruju kako bi njihovo priznanje Kosova značilo da bi EU i SAD prihvatile činjenično stanje da je Krim u Rusiji, i da bi priznali nezavisnost Južne Osetije, Abhazije, Prednjestrovlja, Donbasa. Čak, Rusiji ne odgovara ni da pomenute separatističke oblasti budu međunarodno priznate jer bi na taj način izgubili najjači adut u držanju Moldavije, Gruzije i Ukrajine u pretsoblju članstva u NATO-u.

S druge strane, intervencija NATO-a protiv Srbije i formalno nerešen status Kosova daju mnogo više manevarskog prostora za politiku Moskve prema susednim zemljama sa ruskom manjinom nego definitivno razrešenje kosovskog čvora.

Šta bi se dogodilo sa španskom koherentnošću o poštovanju ustava ako bi Madrid prihvatio da politička odluka Beograda “ozakoni” protivustavno otcepljenje Kosova? Španski stav je principijelan, promene granica su moguće samo uz poštovanje ustava i zakona matične države, što smo videli direktno na primeru Crne Gore. Za Špance važi maksima Valtazara Bogišića: ”Što se grbo rodi, vreme ne ispravi”. Ustavnost i zakonitost je jedino efikasno oružje koje Madrid ima u borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta Španije. Da bi Španija priznala Kosovo potrebno je da se dogodi scenario koji je ravan naučnoj fantastici: Kosovo bi moralo da poništi svoju jednostaranu deklaraciju nezavisnosti, Srbija bi donela ustav u kome bi, kao u slučaju Državne zajednice Srbije i Crne Gore, bila predviđena mogućnost održavanja referenduma na kome bi građani Kosova odlučili da li žele da žive u nezavisnoj državi ili u okviru Srbije. Zatim bi bilo oranizovano referendumsko izjašnjavanje i tak tada bi za Špance nezavisnost Kosova bila privhatljiva. Naučna fantastika ili zamajavanje, dođe vam na isto, a vreme prolazi…

( Željko Pantelić )