Mjesec

Kada su pre 50 godina Nil Amrstrong i Baz Oldrin napravili prve oprezne korake po mesečevoj površini, mesto čovečanstva u svemiru je zauvek promenjeno. Nismo više bili samo udaljeni posmatrači koji se izdaleka dive veličanstvu univerzuma, već smo postali akteri njegovog istraživanja. Činjenica da je ovaj poduhvat postignut pomoću opreme koja nam danas izgleda zapanjujuće primitivno, čini američko spuštanje na Mesec još impresivnijim. Kompjuter za navođenje u Apolu 11 imao je značajno manje snage od današnjeg smartfona, a pogon lunarnog modula „Igl“, koji je 21. jula 1969. omogućio astronautima da se otisnu sa mesečeve površine, ranije nije bio testiran na Mesecu. Armstrong je smatrao da su im šanse za uspešno sletanje 50-50. Njihov trijumf je bio ravan čudu.

Odluka doneta početkom 70-ih da se okonča program koji je Armstronga, Oldrina i 10 drugih američkih astronauta odveo na Mesec, u to vreme je razočarala mnoge. Međutim, letovi iz Apolo programa nisu bili motivisani duhom naučnog istraživanja, već željom SAD da nadmaši Rusiju i pobedi u „svemirskoj trci“. Jednom kada je Amerika dokazala svoju tehnološku superiornost, ovaj progam, koji je u jednom trenutku odnosio čak 4% američkog federalnog budžeta, izgubio je smisao.

Međutim, bilo bi pogrešno otpisati Mesec kao destinaciju ljudskih aktivnosti u godinama koje predstoje. Zapravo, mnogi svemirski inženjeri danas smatraju da je sazrelo vreme za povratak. Oni ukazuju na paralele između istraživanja Meseca i osvajanja, i kasnije eksploatacije, mnogih delova Zemlje. Planovi za osvajanje Antarktika danas izgledaju iznenađujuće slično predstojećim misijama na Mesec koje planiraju svemirske agencije. Na početku 20. veka odvijalo se nadmetanje oko toga ko će prvi osvojiti Južni pol. Nakon toga, niko se tamo nije vratio narednih 50 godina. A onda su 50-ih godina tehnološke inovacije - motorizovana vozila, vazdušni transport i radio - omogućile da se sagradi baza na Antarktiku. Ovi centri su doneli velike koristi. Rupa u ozonskom omotaču otkrivena je od strane polarnih naučnika, koji i danas imaju ključnu ulogu u oktrivanju uticaja klimatskih promena.

Danas je došlo do slične obnove interesovanja za Mesec. Uz novu generaciju naprednih tehnologija – mašinskog učenja, sofisticiranih senzora i robotike - muškarci i žene su spremni da otpočnu kolonizaciju mesečeve površine.

Indija, Kina i Izrael već su tamo poslali lunarne letilice bez posade, dok Amerika promovišesvoj projekat „Mesečeve kapije“. On podrazumeva izgradnju svemirske stanice koja će kružiti oko Meseca, i sa koji će astronauti usmeravati robote i automatizovane letilice koje će postavljati teleskope, skupljati minerale, tragati za ledom i vodom i proučavati lunarne stene koje bi se mogle iskoristiti kao materijal za izgradnju lunarne kolonije.

Konačni cilj je da se i astronauti spuste na Mesec, kako bi radili u ovoj bazi koju su prethodno sagradili roboti. Njihove aktivnosti bi pre svega bile usmerene na proučavanje porekla sunčevog sistema i korišćenje radio-teleskopa kojim bi se ispitivao duboki svemir, bez ometanja koje danas trpe takva istraživanja koja se sprovode sa Zemlje. Buduće misije na Mars takođe bi se planirale iz ove baze.

Ono što je ključno jeste da je NASA objavila da bi želela da u ovaj poduhvat uključi i Evropu, Japan, Kanadu i ostale. Ova saradnja mogla bi da otpočne početkom naredne decenije. Ovo su ohrabrujuće vesti, jer znače obnovu istraživanja svemira započetu pre pola veka od strane Armstronga i Oldrina, a zatim nastavljenu od strane drugih astronauta iz Apolo programa. Oni su nam ostavili veličanstveno nasleđe koje zaslužuje da bude dalje razvijano sa iskrenom posvećenošću.

Observer editorial, The Guardian

Preveo: Rastislav Dinić