Teslačenje mozga

Osoba koja ovo čita raspolaže raskošnom opštom kulturom - da nije tako, čitala bi nešto drugo - tako da pisac ovih redova uopšte ne sumnja da je bar u osnovnim crtama upoznata sa životom i delom Šandora Besermenjija (1856-1943), proslavljenog američkog biologa koji je svetu otkrio niz do tada nepoznatih životinjskih vrsta, među kojima je najčuveniji zagonetni mrmoljak (lissotriton mysticus), taj specifični gušter koji obožava da se izležava u priobalju Dunava (pa će tu njegovu podvrstu Besermenji kasnije nazvati podunavskim mrmoljkom), a njegov izvorno identifikovani jenkijevski parnjak ima staništa sve od Minesote do Vajominga.

Besermenji Šandor rođen je u Novom Sadu iliti Ujvideku, u porodici protestantskog pastora Ferenca. Oca je rano izgubio, pa je gimnaziju završio kod ujaka u Segedinu. Biologiju je studirao u Gracu, rane naučničke uspehe postigao u Budimpešti. Jednom je, kažu njegovi biografi, boravio čak i u tadašnjoj prestonici Kraljevine Srbije, u Beogradu. Bilo je to 1892, a zadržao se jedan dan. Kako god, nakon kraćeg karijernog zadržavanja u Parizu, Besermenji 1883. prelazi u Ameriku i glavninu svog dugog i plodnog životnog veka provodi u Nujorku. Naučnu slavu stekao je u Americi, ali nikada nije zaboravio svoj stari zavičaj, za koji je na razne načine bio vezan. Zavičaj se, pak, sa svoje strane, menjao u Besermenjijevom odsustvu: carstva su nestajala, na njihova su mesta stupale nove države, i svaka od njih smatrala je Šandora svojom dikom i ponosom. U Novom Sadu postoji čak i znameniti Besermenjijev muzej, na Podbari, u ulici Narodnog heroja Branka Andrića Andrle. U Pešti, pak, Besrmenji je slavljen kao korifej nacionalne naučne misli.

Otuda nije neko iznenađenje da su se ministarstva nauke Srbije i Mađarske nedavno sporečkala oko toga “čiji je Besermenji Šandor”, a s njim i zagonetni mrmoljak: da li je srpski (jer je rođen u današnjoj Srbiji), ili je mađarski, jer je po nacionalnosti bio Mađar?

U redu, priznajem: Šandor Besermenji ne postoji i nikada nije postojao (što se tiče zagonetnog mrmoljka, to je nešto složenija priča). Izmislio sam ga kao ilustraciju po analogiji: suštinski, Šandorove “fabričke postavke” odgovaraju onima u biografiji Nikole Tesle. Nema sumnje da je Tesla rođen u srpskoj pravoslavnoj familiji (otac mu je bio sveštenik), a nema sumnje ni da je njegovo mesto rođenja (Smiljan), ali i odrastanja i ranog školovanja (Gospić, Karlovac) u današnjoj Hrvatskoj. Hm, zar samo današnjoj? Zapravo je to i tada bila Hrvatska, mada nije bila samostalna država. U protivnom, ne bismo smeli reći ni za nekoga ko se rodio, na primer, u Kragujevcu 1984. da je rođen u Srbiji, jer je Srbija tada bila deo Jugoslavije... Kako god, Nikola Tesla je američki naučnik i pronalazač, izvorno državljanin Austro-Ugarske, poreklom Srbin iz Hrvatske. Koji deo njegovog identiteta nije jasan? Koja komponenta njegovog identiteta je sporna, i kome? Iz gornjih podataka jasno je da svi spomenuti entiteti imaju izvesno pravo na “svojatanje” Tesle, a to pravo prestaje tamo gde bilo ko od njih pokuša da ga “monopoliše”, to jest da negira one druge komponente. Ima li tu ičega zdravom razumu nepojmljivog?

Ovde, međutim, nemamo posla sa zdravim razumom, nego sa Ministarstvom kulture Republike Srbije, koje se ovih dana javno prepucavalo sa nekim državnim institucijama Republike Hrvatske jer da ove navodno svojataju Teslu, a Tesla njima nije ni rod ni pomoz’ bog, nego je samo i jedino “naš”. Ajde dobro, pomalo i američki, ali to je to. Drugima ga ne damo, i šlus! Iz Zagreba im je, koliko sam video, ovaj put sasvim razumno odgovoreno, što ne znači da u nekim drugim prilikama tamo nije bilo genijalaca koji su osporavali “srpsku” komponentu Teslinog nacionalno-kulturnog identiteta.

Pravo pitanje je, međutim, ovo: čemu bi imalo služiti sve to jalovo natezanje i teslačenje mozga oko globalno slavnog američkog naučnika? Samo tome da palanačke jajare, zgubidani i niškoristi imaju kosku za glodanje, i da se oko te koske uzajamo glože tobože braneći “nacionalni interes”. A jedini autentični nacionalni interes je da njegovi petparački branitelji nestanu iz vidokruga nacije, za njeno najviše dobro.

Ostavite se, dakle, i Tesle, i Andrića, i Đokovića, Ivaniševića ili ko vam je već trenutno na meti, idite radije na Dunav da vrebate zagonetnog mrmoljka. Ako dovoljno dugo čučite u šašu, ugledaćete ga, i sve će vam se kas’ti samo.

(vreme.com)

( Teofil Pančić )