Brodogradilište

Beograd je pun mesta na koja se ne može ući. To su uglavnom vojni objekti, bolje reći vojni placevi, vojna brda i šume. Mahom, dakle, bivši objekti, odnosno površine koje su izgubile svoju namenu (?), ali na njima i dalje stoje natpisi tipa: „Pazi, mine!”, „Zabranjen pristup” ili „Pas ujeda”, iako teško da će pasa, najistaknutijih među četvoronožnim robovima, biti tamo gde nema gospodarâ, ljudi. Bili oni - ljudi - u uniformama ili bez njih.

Ima, inače, takvih prostranstava i policijskih, a i strujnih, od Elektrodistribucije. Među svima njima, međutim, posebno je, i od svih ostalih odudara, jedno mesto koje se nalazi na levoj, novobeogradskoj obali Save nedaleko od severoistočnog oboda Ade Ciganlije.

Reč je o Beogradskom brodogradilištu.

Niko od nas koji nismo imali ovlašćenje, ili rođačku vezu, ili preku potrebu, ili posao tamo - nije mogao da vidi kako Brodogradilište izgleda pre nego što je izgrađen Most na Adi. Taj tajnoviti vodeni zabran - manje alhemijski, više alfizički - od svog nastanka bio je zaklonjen od radoznalih očiju. Izgradnjom Mosta na Adi postao je dostupan svakom oku; dovoljno je da s novobeogradske strane, odmah iza Buvlje pijace, iz Jurija Gagarina kročite na most, i s desne strane će vam se posle dvestotinak metara ukazati čudesan prizor, bajkovit, strašan i neverovatan: jedna vodena beogradska fabrika, kopneni rečno-pomorski punkt, zagrađen od obližnje Save, daleko od dunavskog sna o Crnom moru i od svakog mora uopšte, daleko od večnosti. Fabrika gde se kuju i vare plovila čijim talasnim pohodima ne bi trebalo da naziremo kraj: Brodogradilište.

Pošto sam Brodogradilište prvi put video nedavno, s Mosta na Adi - koji nije omiljeno stecište pešaka, malo ih ima, ali zato su tu biciklisti, kojima i ono malo pešaka smeta – ne bi bilo umesno da sad posežem za arhivom pa da vam tako, poštapajući se istoriografijom, besedim o mestu koje ima prevashodno mistično značenje, sad, kad su one šine po kojima se izgrađeni brodovi porinu (uz tradicionalno razbijanje boce šampanjca o krmu) delimično zarđale, pa na opustelom doku leže kao metalizirane astečke zmije, prizivajući davne žrtvene usklike i mahnito skakutanje imaginarnih brodograditelja.

Da se razumemo: na tom mestu prošlost ne postoji. Još tu stoje parkirani neki automobili, kao da neko „dolazi na posao”. U vestima, s vremena na vreme, u sve dužim intervalima, osvane informacija o novom graditeljskom poduhvatu. Ali ispod vas, dok stojite na novobeogradskom početku mosta (desno), zjapi besprekoran bazen koji u dužinu može imati 300-400, a u širinu 100-150 metara; cenim aproksimativno, verovatno grešim, ali čisto da znate da je reč o relativno velikom prostoru. To je, naravno, samo s te strane mosta - vodena površina proteže se i s druge strane, koja se odatle ne vidi.

Ta voda je mirna. Živi li u njoj išta? Ima li tu riba, ima li možda još nekog čudovišta sem onog gradilišnog koje se vidi spolja? I osim onih žutih kranova što se, kao gigantske praistorijske kokoške, nadnose nad celim kompleksom?

Brodovi više, izgleda, ne obilaze počasni krug po tom ogromnom bazenu. Ljudi dolaze, možda, zato što još primaju plate. Kako li je to tek tužno... Biti brodograditelj u ovom metežnom kopnenom velegradu još je teže i sumornije nego biti, recimo, novobeogradski penzioner.

Ima tu i nečeg veličanstvenog, ne samo u strahotno mirnom bazenu koji čeka novo metalno meso - ne bi me čudilo da su na tom tajanstvenom mestu mnogi tek porinuti brodovi, uz čelične krike, zlokobno potonuli, odnoseći na betonsko dno sav trud i marljivost brodograditelja.

Veličanstven je, naime, i prizor koji niste mogli ugledati dok nije bilo Mosta na Adi: kad Novom Beogradu, arhitektonsko-urbanističkom remek-delu XX veka, prilazite s beogradske strane, od Čukarice, Topčidera, Careve Ćuprije i Senjaka - one robotske oblakodere u Dvadeset trećem bloku sagledavate iz potpuno novog ugla, kao da su oduvek za to bili namenjeni: da, licem mu okrenuti, nalik ravnodušnim, ali ne i mrskim stražarima, dočekuju putnika slučajnika s balkanske obale.

( Vladimir D. Janković )