Britaniji treba demokratska revolucija

Odbrani demokratiju - odupri se zatvaranju parlamenta. Ovako glasi poziv za okupljanje demonstranata protiv namere Borisa Džonsona da privremeno suspenduje parlament.

Odmah da kažem da mislim da protesti imaju dobar cilj. Džonsonov cinični pokušaj da na silu progura brexit bez dogovora je nerazuman i mora mu se pružiti otpor, pa i na ulici ako treba.

Ali ima nečeg uznemirujućeg u izlasku na ulice zbog „odbrane“ naše demokratije, kada su nam upravo naše propale demokratske strukture krive za nered u kom se nalazimo.

Naravno da su postupci Borisa Džonsona nedemokratski, ali takav nam je ceo sistem. Kako je moj kolega Adam Remzi podrobno objasnio, drevnim institucijama britanske države odavno je istekao rok trajanja.

Naš neizabrani Dom lordova okuplja jedine nasledne poslanike na svetu i, pored Irana, jedini ima sigurna mesta za kler. Na čelu države imamo osobu koja nije imenovana na osnovu svojih vrednosti, već po krvnoj liniji. Imamo „nekodifikovan“ ustav, što znači da ga u stvari nemamo. Naš izborni sistem drži milione u uverenju da se na izborima nikad ništa ne menja. Imamo apsurdnu koncentraciju vlasti koja sprečava građane iz većine krajeva zemlje da odlučuju o stvarima koje ih se tiču.

Kad se sve to spoji s ekonomskim modelom koji je mnoge ostavio na pogrešnoj strani ekonomije vođene finansijama, zar ima mesta čuđenju što su mnogi ljudi zgrabili priliku da „povrate kontrolu“?

Koliko god to bilo bolno, referendum o brexitu nam je poslao neophodan poziv na buđenje. Mada je EU daleko od savršenstva, pravi izvor naših problema leži mnogo bliže. Dakle, uprkos dobrim namerama, ovo nije trenutak za odbranu skrhane demokratije u Britaniji. Umesto toga, trebalo bi da zahtevamo demokratsku revoluciju.

Ukidanje Doma lordova? Zašto da ne. Ustanoviti pisani ustav kao u većini normalnih država? Naravno. Decentralizovati vlast na narode i regione? Bilo bi sumanuto odbiti. Omogućiti referendum za samoopredeljenje svakom narodu koji to želi? To je demokratija.

Kako se bliži kraj vladavine kraljice Elizabete, trebalo bi da pokrenemo nacionalnu debatu o budućnosti monarhije.

Ulozi su nikad veći. Boris Džonson - čovek Itona, Oksforda i Telegrafa - uspešno je sebe pozicionirao kao „narodskog čoveka“ čije plemenite napore da sačuva demokratiju podriva elita koja je izgubila dodir s realnošću. U tom kontekstu, izlazak na ulice s pozivom da se brani status quo može biti fatalan. To je upravo ono što žele Džonson i njegova banda kapitalista katastrofe.

Njih je moguće pobediti samo ako im se preotme agenda ponudom radikalnih promena u britanskim demokratskim strukturama. Uz odvažan ekonomski program koji će odlučno raskrstiti sa neoliberalizmom, postoji šansa da se promene okviri rasprave o tome šta zapravo znači „povratak kontrole“.

Britanska ustavna kriza je odavno u najavi. Nije prijatna i možda se neće odigrati pod uslovima koji su nam po volji. Ali ne možemo priuštiti sebi da je ne iskoristimo.

(Open Democracy; Peščanik.net; prevod: M. JOVANOVIĆ)

( Laurie Macfarlane )