Naša saobraćajna neuroza

Podgoričani u šetnju idu namjenski. To je sad već više od hobija, nikako nije nužda. Činjenica da gradskog prevoza skoro i da nema, a da je taksi prilično jeftin, doprinijelo je da skoro niko više ne šeta, svako se vozi. Što je naravno uvećalo broj taksista. On može biti skoro svako, provjere su često obična formalnost. S toga, možete naići na genijalce, bivše inžinjere koji voze stabilno i po pravilu, a možete naići i na mlađanog taksistu koji neće prekoračiti brzinu zato jer ga iz centrale prate i kontrolišu, ali zato se prestrojava iz trake u traku tako što trzne volan kao da je neko rekao: “Atomski zdesna!”.

Ta iščašenost u vožnji prisutna je kod mnogih, i vi što suditi ovom tekstu u smislu da taksisti ne zaslužuju pažnju ovih stranica, sjetite se da su oni savršen presjek društva. Oni su zahvalni za analizu, oni su istinski predstavnici, njihove priče su esencija ovog društva, njihove more i problemi pripadaju svima nama.

Nervoza u saobraćaju, nestrpljivost, bahatost, idiotsko parkiranje, korišćenje telefona pri vožnji i opšta jurnjava jesu slika saobraćaja u Podgorici, i to zaslužuje ozbiljnu analizu. Bolja slika grada će se dobiti analiziraju taksite i vozače, nego slušajući o posjetama turista, ličnom dohotku i ostalim statističkim podacima.

Jer, to su brojke, a ovo je život, jurnjava, grabljenje, inat, srljanje, osvajanje parkinga i snalažljivost kao i lažna hrabrost koja se ispoljava kroz brzu vožnju. Kako reče jedan čovjek u kafani, razgovarajući telefonom tako da bi ga svi oko njega dobro čuli (što je još jedna od odlika Podgoričana), kad se otvori auto-put treba ga izbjegavati prvih godinu ili dvije.

Biće svakakvih kamikaza koje će se opustiti auto-putem, i to ne onih koji jurcaju da probaju koliko mašina može da razvije pa će ih snimati kamere i pisaće im kazne. Jurcaće tatini sinovi bijesnim kolima, jer im se može, jer za njih sad, a vjerovatno ni u buduće neće važiti pravila. Jer, naša saobraćaj, to smo mi. Jedna velika neuroza. Zato kad se presječe vrpca, treba zaista sačekati da se svi izduvaju dobro, i tek onda se upustiti u prvu vožnju.

U međuvremenu, valja obratiti pažnju na facebook stranicu “Pogrebne i kladioničarske usluge Podgorica”. Tamo, sažeto je sve što mi jesmo: humor, jad, čemer ali i (auto)ironija, i nijedna njihova priča nije naivna. Naprotiv.

Često su akteri njihovih pričica taksisti i prilike iz saobraćaja, opet, jer kroz njih duši društvo, oni su ventil. Ali, ta fb stranica zaslužuje poseban tekst, ozibljan esej, koji će se nekad sigurno pojaviti i na ovim stranama.

Podgorica nije Njujork, baš je daleko od njega u svakom smislu, ali u smislu nervoze u saobraćaju, kolektivne neuroze, top smo!

( Đuro Radosavović )