Ima li spremnih za krizu

Dok na plaži u prelepoj Istri čitam hrvatske novine, vidim da i njihove “visoke dužnosnike” opterećuje pitanje može li se Hrvatska suprotstaviti novoj krizi?

Dakako, cilja se na eventualnu novu svetsku ekonomsku krizu, poput one iz 2008, kada je današnja koalicija koja vlada u Zagrebu bila u opoziciji. Zanimljivo, današnji hrvatski ministar finansija Zdravko Marić oprezan je u odgovoru na postavljeno pitanje, pa daje ambivalentan odgovor: “U nekim stvarima smo daleko bolji i stabilniji nego 2008, ali u mnogima baš i nismo.” On se i pri davanju drugih izjava drži starog pravila da ministar finansija treba da bude Babaroga u svakoj vladi i da se ne zaleće, što nama iz Srbije deluje neobično.

Marić, na primer, decidirano kaže da ne voli samohvale “rekordnim uspesima” jer posle takvih rezultata uvek dolaze oni statistički slabiji, pa se ljudi pitaju šta rade ministri.

U opširnom tekstu posvećenom globalnom strahu od udara nove ekonomske krize zagrebački Jutarnji list citira nekadašnjeg glavnog ekonomistu MMF-a Olivijea Blanšara, koji kaže da, ako su kamate toliko niske, monetarna politika ne može biti glavni instrument borbe protiv recesije, kao što je to bila proteklih decenija, nego se moć vraća u ruke kreatora finansijske politike. To jest, on odgovornost za suprotstavljanje eventualnoj navali nove krize svaljuje pre svega na ministre finansija.

Istina, hrvatski problem sa strahom od krize drugačiji je od onog u Srbiji i u mnogim drugim državama jer je ta država ušla u proces pridruživanja i evrozoni, to jest ušla je u takozvani ERM 2, koji je obavezna stanica na eventualnom putu kune u evro. Uprošćeno, pored činjenice da je već članica EU, ova poslednja okolnost nadalje sužava prostor za neku autonomnu ekonomsku politiku, a posebno politiku deviznog kursa, koji je i inače zakovan na fiksnom nivou već skoro deceniju, što, po mišljenju nekih stručnjaka, sprečava bilo kakvu industrijalizaciju Hrvatske.

Dakle, opet uprošćeno, kako bude EU, tako će biti i Hrvatskoj - samo nešto gore. S obzirom na to da u krizi prvo stradaju turizam i izvoz. To je načelan odgovor, a konkretno, prvi će se u Hrvatskoj naći na udaru mnogobrojni graditelji nekretnina, koji imaju preterana očekivanja, po mišljenju ekonomskih posmatrača.

Meni se čini da je juriš u izgradnji novih poslovnih i stambenih objekata jedna od sličnosti u ekonomskim trendovima Hrvatske i Srbije. I kod nas se suviše veruje u dugotrajnost tendencije porasta zakupnina poslovnog i prodajnog prostora u Beogradu i Novom Sadu. A ta ulaganja podjednako su rizična i za investitore i za banke koje ih kreditiraju. Pogotovu kada naiđe neki talas krize međunarodnih razmera. Ali, šta se tu može, rentiranje, a ne proizvodnja, to su očigledno opsesije veoma raširene i u Hrvatskoj i u Srbiji.

Cela ova priča o spremnosti za eventualnu novu krizu, inače, pada u vreme kada ekonomska slika Evrope deluje sasvim dobro. U Evropskoj uniji nijedna država nema preveliki budžetski deficit, zaduženost država je u padu - svi smanjuju javni dug, nezaposlenost je niska, a industrija je tu negde na prošlogodišnjem nivou ili je za nijansu niža (uprkos usporavanju Kine, trgovinskim opterećenjima SAD, neizvesnostima Bregzita, itd.).

Pa zašto se onda uporno obnavljaju strahovi od nove ekonomske krize velikih razmera. Zato što svetom uglavnom vladaju majstori političkih kriza. Videćemo dokle su oni spremni da idu, po cenu novih životnih problema najvećeg broja ljudi.

(novimagazin.rs)

( Dimitrije Boarov )