Metafora na leđima

Novi roman Slobodana Boškovića Grba predstavlja suptilnu psihološku studiju o odnosu između pojedinca i društva, koje uporno ponavlja obrasce čopora. U visoko metaforizovanom narativnom lancu znakova autor svedoči o asimetričnoj distribuciji moći, pri čemu osnovne invarijantne jedinice postaju ideologeme i psihologeme, a ulančavanje se odvija na principu podrivanja svakog stabilnog značenja. U tom ideološkom procesu, do punog izražaja dolazi semantička fluktualnost i subverzivnost ironije, kao i izuzetna složenost metaforične naracije u čijim okvirima ironija dobija nove semantičke prelive. Naime, ironija aktivira širi društveni kontekst, ideološke modele i aluzije na političke relacije, jer probija granice teksta i u njega unosi, više nego i jedna druga stilska figura, vantekstovne elemente, posebno ideološke i političke diskurse, stavove i ideje. Dakle, u oblikovanju izuzetno razuđenog semantičkog polja ironije učestvuju neknjiževni elementi klase, rase, etnosa, nacionalnosti i religije (L. Hačion). U romanu Grba Slobodan Bošković pokazuje suvereno vladanje ironijskim mehanizmom, koji izvrće sva značenja, razotkriva naličje stvari i unosi nestabilnost u uspostavljeni aksiološki sistem, ugrožavajući istinu, poredak, moral i konvencije, ukratko sve ,,stabilne'' elemente jednog društva.

Zahvaljujući odabranim narativnim strategijama i aktiviranim stilskim figurama, koje se nameću kao organizacioni principi, u romanu Grba veoma uspešno se modeluje skučenost egzistencijalnog prostora i anksioznost subjekata podvrgnutih totalnoj kontroli, pri čemu su najvažnija značenja sadržana u metalingvističkom sloju teksta, u ironijskoj antifrazi koja lebdi nad iskazom, dokazujući da upravo kad je prikrivena i suptilna, ironija je najubojitija. Pri tom se autor izruguje božanskim poslovima kontrole i nadgledanja, kao i akcijama obeležavanja, odnosno stigmatizacije pojedinaca, koje sprovode Nadležni. U iščašenom svetu Boškovićeve Grbe svako može postati žrtva kifoze, jer grbavost ne izazivaju biološki, organski uzročnici već ideološki i politički centri moći, a takvo oboljenje se uvek fatalno okončava. Naime, kifoza kao deformacija kičme nije smrtonosna bolest, ali grbavost modelovana u Boškovićevom romanu, budući da je ne izazivaju medicinski nego ideološki uzročnici, jeste smrtonosna i rezultiraće lancem misterioznih smrti, koje će pokrenuti grba glavnog junaka Mihaila Kneza.

Modelujući grbavost kao ideološko oboljenje, autor ukazuje na anomalije u kulturi koje nastaju kao posledica preterane revnosti čuvara poretka i njihovog straha od “opasnih“ pojedinaca koji “štrče i izazivaju“ i ne uklapaju se u konvencionalne, opšteprihvaćene modele mišljenja i ponašanja. Briga o zdravlju postaje izgovor za obračun s neuklopljenim i nepodobnim grbavcima, na čijim leđima preko noći izrasta zastrašujuća metafora , koju im tovare politički centri moći, pri čemu kolektiv postaje saučesnik u sramnoj stigmatizaciji pojedinca. U romanu se modeluje surovi svet u kome istina, konstruisana u institucijama i centrima kontrole, postaje moćnija od stvarnosti i očigledne datosti, činjenica i zdravog razuma. Logika Nadležnih i manipulativne strategije grade svirepi svet u kome krhko biće puca, nemoćno da se suoči s tolikim represivnim mehanizmima i ruljom, uvek raspoloženom za progon i obeležavanje neukalupljenog pojedinca, te podleže neizlečivom ideološkom oboljenju. Grba se ne vidi, realne potvrde o kifozi nema, ali ako Nadležni tvrde da je ona tu, treba preispitati svoje oči i prihvatiti istinu koja stiže odozgo.

Dakle, svirepi proces kreiranja istine u centrima moći glavna je tema ovog izuzetnog romana-metafore, čija opskurna naracija osvetljava procedure aktivne u svakom poretku, koji se zarad svog očuvanja preventivno obračunava sa sumnjivim pojedincima. Prenošenje biološke i medicinske terminologije i pojmovnika u ideološku i političku sferu proizvodi sjajne stilske efekte, pri čemu naracija dostiže visok stepen estetskog kvaliteta i simbolizacije, ali i sartrovski shvaćene angažovanosti. Grba je vremenom postala znak nakaznosti i izopačenosti, a s telesnog plana prenesena je na ideološki, te je počela da označava ne samo oboljenje kičme nego i duha. Tu surovu simboliku veoma uspešno iskoristio je autor romana da prikaže pogubne procese stigmatizacije pojedinaca, koji grbavce isključuju iz društva a zatim i usmrćuju, jer je ideološka kifoza po pravilu praćena nasiljem koje sprovode Nadležni, oslanjajući se na ograničenost i svirepost rulje. Naime, mase oduvek pojedinca prepoznaju ili kao svog Vođu, s kojim se identifikuju i kome su bespogovorno odani, ili pak kao nepodobnog grbavca, s kojim se u ime poretka, pravde, morala, časti i istine obračunavaju svim raspoloživim sredstvima. Ta perfidna i zlokobna saradnja rulje i Nadležnih izuzetno uspešno prikazana je u Boškovićevom romanu Grba, pri čemu se autor oslanja na razuđeno semantičko polje metafore, što mu omogućava da dosegne arhetipske dubine stradanja pojedinca pod pritiskom konvencionalnih kodova ponašanja, koji prihvataju i čak preporučuju stigmatizaciju kao moralno ispravan i poželjan proces, sproveden u interesu opšteg, kolektivnog zdravlja.

Tako pojedinac strada ab re, bez uzroka i stvarne krivice, od “stvari'' odnosno izopačenog i bolesnog poretka, čija je odbrana sveti posao Nadležnih, a odbrani poretka podreduje se sve - od morala preko zdravog razuma. Oni revnosno prinose žrtve na oltar svetinja koje su sami uspostavili, a koje im služe za veoma uspešnu manipulaciju masama. U takvom rasporedu moći, oklevetani pojedinac nema nikakve šanse da se odbrani; on mora dozvoliti grbi da izraste na njegovim leđima, da ga obeleži i nametne mu ulogu žrtve, na kojoj će dobro kontrolisana i pažljivo usmeravana rulja iskaliti svoj pravednički gnev.

Metafora kao organizacioni princip romana veoma je redak postupak u naraciji, jer u rezultatu daje hermetične i u recepcijskom smislu vrlo zahtevne književne strukture, ali zato garantuje i visoke umetničke domete. Metaforički i simbolički principi naracije postavljaju izuzetno visoke zahteve i pred autorsku instancu, čija erudicija i suvereno vladanje skliskim terenima prenesenih, tropičnih značenja, kao i simboličkim sistemima moraju biti neupitni. Stoga je pojava ovog romana u crnogorskoj književnosti izuzetno značajan događaj, što ukazuje kako na zrelost autora, tako i na zrelost kulture koja je sposobna da proizvede književni tekst u okviru prestižnog romanesknog žanra, veoma visokih estetskih dometa, složene metaforike i razuđenog semantičkog polja.

Slobodan Bošković veoma uspešno modeluje egzaltirano stanje svesti i duboke ambise ugrožene i progonjene psihe grbavca, pokazujući izuzetno poznavanje suptilnih psiholoških mehanizama, kao i represivnih mera Nadležnih. Pri tom se ostvaruje intertekstualna komunikacija s prethodnim Boškovićevim romanom Obdukcija, prema kome se gradi moćan semantički most od zajedničkih motiva, prostornih kodova, narativnih postupaka i tehnika, stilskih mehanizama, principa selekcije i kombinatorike, što omogućava dijaloško usložnjavanje značenja oba romana i njihovo ulančavanje u romaneskni diptih.

Služeći se modifikovanom tehnikom unutrašnjeg monologa, koji se u romanu podvrgava osobenoj eksteriorizaciji, što rezultira ospoljavanjem najskrivenijih sadržaja svesti, autor slika burna psihološka previranja i ambise u koje upada nabeđeni grbavac, na čijim leđima voljom i snagom manipulativnih strategija izrasta grba - “pouzdan“ znak neuklopljenosti u društvo. Tako konstruisana grba postaje otvoren poziv rulji na progon i mržnju, koju treba izliti na grbavca u ogromnim količinama, uz punu saglasnost i podršku Nadležnih, što je u romanu veoma duhovito nazvano “juriš nacije“. Na taj način modeluje se arhetipski hronotop hajke, koji je, nimalo slučajno, dominantan u crnogorskoj književnosti. Ugroženi i anksiozni subjekat informatičke civilizacije, u kojoj je kontrola dostigla neslućene granice, lako ce prepoznati sebe u glavnom junaku - grbavcu Mihailu Knezu.

( Tatjana Bečanović )