Puštite Lidiju

Tresla se gora, rodila se priča o Lidijinoj torbici i narukvici. Računaju ljudi koliko treba godina i štednje da bi se platila torba od 4000 eura i narukvica od preko 20.000 eura. Piše lijepo i da je Lidija nezaposlena, što zaista zvuči kao vic, isto kao kad se govorilo da je njen đever Aco na birou.

Treba da uzmemo u obzir da Lidija Milova sigurno nema samo tu jednu torbicu i narukvicu, jer zaista to ne bi imalo smisla. Pitanje je što sve krije njen ormar, ali bolje da tamo ne zalazimo. Niko. Nije pristojno, a nije ni fer. Možda se i ona ogrebla za koji poklon nakon sinove nedavne gala svadbe. Zato ajde da joj oprostimo taj nakit, jer, ipak je ona od svoje okoline najmanji problem, do sad se nije vezala za afere.

Ne razumijem samo što pokušavamo da postignemo dizanjem frke oko Lidijine narukvice i torbice, jer, ništa se nije desilo kad smo shvatili da Radmila ima torbe od koznakoliko hiljada eura, kad smo shvatili da Milo ima sat od koznakoliko hiljada eura, i svi redom kuće, stanove, apartmane, automobile i ostalo.

Ništa se nije desilo, narod je kratko bio pod tenzijom, i opet ništa, koliko god novinari i nevladine organizacije ukazivali na zloupotrebu položaja, na neprijavljivanje imovine, ništa se ne dešava. Možda zato jer većina ne negoduje što je neko nezakonito pribavio kuće ili skupocjeni nakit, već im zapravo samo zavidi. Htjeli bi da su oni ti kojima se spočitava imovina. Ili su ljudi utrnuli od silnih afera, pa i da zaista vide na nekom snimku Mila kako od Kneževića preuzima “tu čuvenu torbu punu para” pitanje je da li bi dovoljno bili ljuti da nešto preduzmu.

Uprkos svemu, naravno da nije normalno da se šetaju sa toliko novca na sebi, toliko kuća i vozila u džepu, ali valjda smo naučili i da od komparacija sa zamišljenom Norveškom ili Danskom nema ništa. Naravno da se u nekim normalnim zemljama zbog sipanja državnog goriva u privatni automobil gubi posao, ali nikad ne treba smetnuti sa uma da mi i ne živimo baš u najnormalnijoj zemlji. Imamo internet, imamo struju i inistitucije, ali vladavina prava jedva da postoji.

Jer da imamo, ne bi se sprdali sa narodom, ne bi ignorisali snimke u kojima zaposleni u tužilaštvu otvoreno priznaju kako su primali novac i kome su ga sve davali. Organizuju jednu konferenciju za novinare na kojoj se pojave i kažu: “To nije tako”, i sve je u redu. Tako se može sve oprati, i savjest, i nepočinstva i novac. Zato je Lidijina torbica minorna, nebitna, kao i ta skupocjena narukvica jer prvo treba da se otvore računi sa milionima ili milijardama, prikažu prodate zgrade i imovina, poklonjene pozicije i tenderi, pa tek onda da se dođe do Lidijine torbice. Ako ikad krenemo u raspetljavanje toga klupka.

Lidiju smo prvi put čuli da nešto kaže baš u tim snimljenim razgovorima. Javila se Roćenu na telefon. Ništa nova. Ona se ne petlja kao Jovanka Broz, ne diriguje kao Mira Marković, ona je u sjenci i evo je sad pod reflektorima zbog torbice i nakita. Prvo na neki zamišljeni red dođu muž, sin, zaova i đever, kumovi sadašnji i bivši, komšije i prijatelji pa tek onda Lidija. Ali nemamo mi pojma sa koje se strane čisti riba, ni velika ni mala.

Ipak, mala je ta torbica koliki su oni...

( Đuro Radosavović )