Beli zid

Sad letos, na Svetog Iliju, negde oko petnaest do deset uveče, u Ulici Milorada Bondžulića, u dijafragmi Dušanovca, živopisnom središtu srpske prestonice, tamo gde se slivaju svi beogradski sokovi, a geometar-rašljar podiže svoje izakano oruđe i kategorično, faktografski konstatuje: „Da, ovo je pravi centar grada” - gledao sam policajca u uniformi (bez kape na glavi, istina), naoružanog, sve s pendrekom i pištoljem za pojasom, kako pripit odlazi nekud, klateći se u hodu, mrgodan, ophrvan nekom mukom, zagledan u asfalt.

Kud li je ovaj pošao - upitalo se, očigledno, i sedam-osam prolaznika koje sam, sedeći u baštici kafančeta koje je više puta menjalo ime, a koje ja i dalje zovem Čarapan, video kako se okreću za pripadnikom organa reda. Nekud je, vala, krenuo pa krenuo, pomislih tad, ali samo odsutno uzdahnuh (išao sam tog dana u neku malo jaču pešačku turu, preko Malog Mokrog Luga i Kaluđerice do Leštana, pa onda levo, na Vinču, i onda nazad u veliki, mali, prljavi, čisti grad), i sâm taj uzdah prijao mi je kao porok na vrlinu, kao hedonizam na askezu.

Ako je uniformisani krenuo državnim poslom - dovršila se tad misao u mojoj donekle blaženoj glavi - možda i na dobro izađe; ako se, pak, nekud privatno zaputio, gadna će rabota, daleko bilo, da bude... Ima čuvar da postane čuvani; onaj što nadgleda u nadgledanoga će se prometnuti...

Ali to i jeste čar velikog praznika koji se pada drugog avgusta, a pada se baš kako treba, jer to je jedan od onih praznika koje priznaju i PREPOZNAJU (izem ti glagol koji dozvoli da ga tako izvitopere pa moram velikim slovima da ga pišem, za svaku slučaj, to jest za slučaj da kurziv ne bude verno prenet u štampanom izdanju), to je, ergo, draž jednog od onih praznika koje uvažavaju čak i samozvani ateisti, tobožnji neznabošci, oni što još misle da je moguće ne verovati u Boga. Jes’, to je moć Svetog Ilije, posle kojeg je i sunce milije, posle kojeg je, u stvari, lakše pribrati se, staložiti se iza meseca jula, napornog jednog tridesetjednodnevlja, a opet, hvala i na tom julu, i tako goropadan kakav je, ipak je naš, pa i cenimo ga zbog njegovih ognjenih darova...

Nego, prođe službenik Ministarstva unutrašnjih dela, prođe čovek, primetno doziran, a za njim, kao stravičan trag nečeg bliskog, ostadoše slutnje, slike, jad. Neka sirotinja dušanovačka, pravi Beograđani, stari Beograđani prolaze sa štrokavim torbama, cegerima, kesama. I, stvarno, hvala Iliji što mi otvori oči, te mi postade jasno otkud taj nemir u meni: teže je, stoput teže postati siromašan nego se obogatiti! Mnogo veći napor iziskuje da posrljaš u siromaštvo nego u bogatstvo. Nemati ništa - do tog stadijuma ubedljivo je najteže stići.

Primer: čovek je muško, otac, ima dvoje, troje, četvoro dece. Hoće, najednom, da posluša, recimo, Isusa Hrista, ili da se prikloni Budinom uzoru, da se odrekne svega materijalnog. Hoće da nema ništa. Ali kako? Proradi moral. Gleda čovek decu, trpe gladna. Šta da radi? Mora nešto da stekne, da uzme, da zaradi, da otme. Život mu ne dâ da bude stvarno siromašan. Budućnost mu ne dozvoljava da se prepusti zovu nemaštine.

Sedeo sam kod Čarapana do preranog fajronta u 22:00 (produžilo se to, hronologičan da budem, do 22:20) i, bučno uronivši u tihovanje, zurio u beli zid koji pripada nekom tržišnom gigantu; Maksiju, da se ne foliram, da kažem kako jeste. Ali taj beli zid bio je tu i pre, mnogo ranije, i u njega se moglo gledati, sve i da je tad bio bež, drap, graorast ili neke takve boje što nosi preuređen belosvetski naziv koji razumeju pravi Beograđani, a ne razumeju, recimo, Englezi, Šveđani i mnogi drugi koji imaju izlaz na more, a kojih danas, rekao bi čovek, u Beogradu ima više nego dvonožaca koji su kopnene zverčice otkad znaju za sebe.

U već mrklom mraku, pogledao sam u nebesne seni jablanova što su se donedavno uzdizali na samom obodu auto-puta, iznad prostranog kafanskog heliodroma gde se nekad igrala tombola i one micićevske, izmeštene trospratnice u čijem su prizemlju posao odavno već zapodenuli Kinezi, a ima i neka kladionica; tamo, gde kreće grbava, strmoglava pasarela što vodi ka Dušanovačkoj pijaci.

Ostao je sad samo jedan živ jablan. Godinama su se sušila njegova sabraća. On stoji kao zelena metla, dođe ti da porasteš trideset metara, pa da ga zagrliš kao životnu ljubav. Pored njega stoje još dva, usahla, ali zasad nesahranjena; ogoleli su, ne rađaju lišće, ne čuje se muzika iz njihovih grana kad duva vetar, a uskoro će ih neko poseći, i završiće u izlupanim dušanovačkim furunama, pa pustiti svoj jablanovski uzdah u gluvo i nervozno, roze-sivo, zimsko beogradsko nebo.

( Vladimir D. Janković )