Uzbunjivač, kibiceri i gospodari ćutnje

U nekom boljem i savršenijem svetu, ili bar u nekom solidnije uređenom društvu, verovatno bi bilo od značaja razmatranje pravne sholastike na temu da li Aleksandar Obradović, radnik valjevskog Krušika, odgovara zakonskoj definiciji uzbunjivača ili ne.

Doduše, u tom boljem svetu ili barem u tom solidnijem društvu, valjda bi i zakoni bili bolji i solidniji, pa ne bi, poput ovdašnjeg, očekivali od potencijalnog uzbunjivača da prvo ode „mečki na rupu“ i prijavi joj ono što ona zna bolje od njega i požali joj se na njeno vlastito ponašanje, pa tek posle, ako „mečka“ ne odgovori adekvatno a on nekako preživi susret s njom, o svemu što zna, a ne bi smeo da zna, obavesti javnost.

Obradović, međutim, živi i radi u Srbiji, i to onoj „Vučićevoj“, dakle, u zemlji čiji predsednik se u dnevnom ritmu (ponekad i češće) lično i neposredno izjašnjava - uglavnom u besprizivno presuditeljskom tonu - o svim stvarima između neba i zemlje, pa se blagoizvoleo izjasniti i o slučaju tajno pritvorenog (ne)uzbunjivača, a sada čik neka državne institucije - ili kosturi u kojima su nekada stanovale - postupe nekako drugačije od predsednikove „izvršne presude“.

Valjevac je, da podsetimo, radnik tzv. namenske industrije, dakle industrije oružja, i izneo je u javnost neke podatke - napomenuvši da zna još mnogo više, i da za sve ima dokaze - o neobično brzim i drastičnim bogaćenjima, o isisavanju novca, o svakojakim malverzacijama u ovom visoko profitabilnom i zgodno mutnom i poluzamračenom (para)državnom poslu, u kojem, po ne samo njegovom svedočenju, omašćuju brke i veoma visoko pozicionirani državni službenici ili članovi njihovih porodica. O čemu inače, tvrdi Obradović, državni vrh sve odavno zna, a ako ne „postupa“ onda će biti da je to stoga što taj i takav posao ne ide uprkos, nego sasvim u skladu s njegovim zamislima, željama i naredbama.

Oni koji bi da ospore Obradovićevo svedočenje i da mu ponište relevantnost izgleda da imaju ne baš bezazlen problem da ne mogu da ga ospore sadržinski, pa se zato hvataju za formu i procedure: da li je Obradović prvo pokušao da svoja saznanja podeli s nadležnima „unutar firme“ i tome slično. Pa pošto je jasno i očigledno a nije, može li mu se nekako zgodno paragrafski namestiti da nije uzbunjivač nego, recimo, cinkaroš ili paranoik, a možda i politički plaćenik ili neka druga forma tradicionalnog „ubacivača klipova u točkove našeg razvoja“.

Golgota koju preživljava Obradović ne razlikuje se suštinski od muka kroz koje prolazi porodica Milomira Milivojevića, poginulog radnika namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima, što je već dovoljno strašno, ali biće da je još mnogo strašnije saznanje koje smo svi mogli da dobijemo iz ponašanja njihove neposredne radne i životne okoline: to je spoznaja o... čemu tačno?

Olaki „esencijalisti“ bi rekli - o ljudskoj naravi ili možda o ovdašnjem mentalitetu, ali bili bi to samo olaki, neodgovorni, pa i bazično nehumani izgovori, retorički načini da se ne kaže ništa o onome što je bitno. A to bitno je da društvene, ekonomske i političke okolnosti presudno modeliraju ljudsko rezonovanje i ponašanje (vredi, dakako, i obrnuto, složena je to dijalektika...), a sadašnje okolnosti su takve da Srbija ponovo postaje - ili je već sasvim postala? - zemlja gde „strah jede dušu“, gde strepnja od mogućeg gubitka posla ili od nekih drugih represalija ljudima ne samo da zavezuje jezike i sprečava ih da progovore o onome što znaju i vide, nego ih - što je mnogo gore - ponekad tera i na direktno, eksplicitno odricanje od onih s kojima bi prirodno trebalo da budu solidarni, i u glasno, ponižavajuće priklanjanje onima koji imaju novac i moć da im obezbede kakvo-takvo preživljavanje, do nekog sledećeg poniženja.

Videlo se to najbolje i najpotresnije na onom neverovatnom skupu radnika iz Lučana dovedenih da statiraju pred ivanjičkim sudom, a vidi se i čuje kroz gromoglasnu ćutnju Obradovićevih kolega.

A tih je i takvih ćutnji danas prepuna Srbija, mada „svi znaju“ da je, mada nismo u Danskoj iz Hamletovog doba, nešto trulo gde god pipneš prstom, da leševi ispadaju iz svakog makar odškrinutog ormara.

U onim boljim društvima s početka ovoga teksta takve se stvari uglavnom ne dešavaju, ili se dešavaju ređe, a o njima se, kako god, slobodno javno govori, na slobodnim medijima. U Srbiji se ćuti i trpi, ali oni koji su nametnuli strategiju ćutnje možda su se na srednji rok žestoko prevarili u računici, jer takve ćutnje nikada ne mogu da potraju zauvek, a kada jednom breša kroja drži svezane jezike pukne, to što će se čuti ima da se čuje do sedmog kraljevstva, pa i dalje, a ni preko sedam gora i sedam mora neće biti sigurnog utočišta za gorde i bahate gospodare sadašnje ćutnje.

E sad, koliko je to uteha Obradoviću dok čami u kućnom ili pravom zatvoru, i koliko će ta uteha nahraniti njegovo dete, to je jedno, znate, sasvim drugo pitanje. I na njega svako mora da odgovori za sebe i u sebi, i da prema tom odgovoru uskladi svoj život, pa kako mu bude.

(slobodnaevropa.org)

( Teofil Pančić )