Magijske anticipacije
U odeljku Peščanika u kojem čitalac saznaje gde je i kada E. Sam razgovarao sa duhovnim licima nagovešten je sadržaj novele „Knjiga kraljeva i budala”
Borhes je Kabalu definisao kao knjigu u kojoj nema mesta slučaju, kao mehanizam s beskonačnim brojem planova i nepogrešivim varijacijama čije nam otkrivanje predstoji. I Kišov se opus doima kao knjiga (Jedna Knjiga) nalik na Kabalu.
Veza između Mansarde i porodičnog ciklusa (porodične nesreće - Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik) i njegovih novih knjiga (Grobnica... i Enciklopedija...) mnogo je složenija nego što bi se to na prvi pogled učinilo. Postoji u Kišovim prvim prozama (i u esejističkim tekstovima) nešto od bezmalo magijskih anticipacija njegovih romana i novela koji su se docnije pojavili: u eseju o Pustolini V. Radovanovića pojavljuje se, kako naknadno primećuje i sam Kiš, reč pesak i ljudski tragovi, a to nije ništa drugo do kvintesencija i sadržina romana Peščanik.
Takvo jedno pismo-poljubac, pismo pesma, imalo je po desetak, po stotinu varijanti i tumačenja. Ova rečenica iz Mansarde s gotovo neverovatnom preciznošću određuje postupak u Peščaniku. Kiš je početkom sedamdesetih godina učestvovao u jednoj polemici (revija Ovdje) oko francuskog pisca Luj-Ferdinanda Selina. (Selin je bez sumnje veliki pisac.) Kišov je protivnik (Lončar) vešto proturio nekoliko antisemitskih invektiva, potežući čuveni istorijski falsifikat Protokol sionskih mudraca, onaj isti koji su potezali još od kraja prošlog veka svi reakcionarni režimi, jednako u carskoj Rusiji kao i u nemačkom Rajhu. U noveli „Knjiga kraljeva i budala” Kiš istražuje koliko je taj istorijski falsifikat imao udela u zločinima totalitarnih režima.
U Peščaniku čitalac lako prepoznaje motive iz Ranih jada i romana Bašta, pepeo. I Peščanik navešćuje, u tematskoj ravni, neke novele iz Grobnice za Borisa Davidoviča i Enciklopedije mrtvih. Eduard Sam i njegov prijatelj Gavanski sećaju se, u Peščaniku, mnogih zajedničkih poznanika. Spisak je velik. Nekoliko stranica romana. U tom velikom nizu imena (nulte stranice) je i gospodin Karlo Štajner, iz Zagreba, koji je 1937. nestao netragom negde u SSSR-u. Kopča za Grobnicu za Borisa Davidoviča. Karlo Štajner preživeo je staljinistički logor i napisao izvrsnu knjigu 7.000 dana u Sibiru. Kiš je postao prijatelj Karla Štajnera. U odeljku Peščanika u kojem čitalac saznaje gde je i kada E. Sam razgovarao sa duhovnim licima nagovešten je sadržaj novele „Knjiga kraljeva i budala”: Godine 1929. dokazivao je - E. S. - nekom isusovcu (...), u vozu, da je Protokol Sionskih mudraca falsifikat, zlonamerni pastiš neke utopijske knjige koja se godine 1864. pojavila u Briselu pod naslovom Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea. Sve knjige Danila Kiša nastale su u senci smrti Eduarda Sama. SMRTI koja presudno određuje Kišovo delo.
Motiv čitanja sudbine sa zidnih (cvetnih) mrlja funkcioniše već u Mansardi, razvija se u Peščaniku, da bi u finalu novele „Enciklopedija mrtvih” dobio ključno mesto u razrešavanju sudbine glavnog junaka: Jedino što ga je na neki način tešilo u vezi s tim nesrećnim tršćanskim izletom bila je kupovina cvetnog semena (...) U to vreme Đ. M. se već uveliko bavi gajenjem ukrasnog cveća (...) Nekako istovremeno, kao kakva cvetna zaraza, on počinje da svoje slobodno vreme ispunjava slikanjem floralnih motiva svuda po kući (...) Kako nije uspeo da otkloni tamne mrlje sa zida, to odluči da ih prekrije masnom bojom, prateći crteže vlage. Tako nastade prvi cvet u kupatilu, golem neki zvončić, ili lokvanj, đavo bi ga znao šta (...)
Odjednom ugledah, negde pri poslednjim stranicama koje govore o njemu, jedan cvet, jedan neobičan cvet, za koji mi se u prvi mah učini da je tu utisnut kao vinjeta ili shematski prikaz neke biljke. U objašnjenju, međutim, pročitah da je to osnovni cvetni motiv na slikama mog oca. Uzeh drhtavim rukama da precrtavam taj neobični cvet. Bio je najvećma nalik na neku golemu oljuštenu i raspuklu pomorandžu ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Na trenutak sam bila razočarana. Dobro sam znala sve crteže koje je moj otac islikao u dokolici po zidovima (...) Da, rekoh u sebi, čak i oni mogu da pogreše. A onda, precrtavši tu golemu ljuštenu pomorandžu, pročitah poslednji pasus i vrisnuh (...) Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ. M. počeo da slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka (...) Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviću, potvrdio mi je (...) da je sarkom u utrobi mog oca izgledao upravo tako...
Sledeći ruku najpouzdanijeg Crtača ljudske sudbine, Kiš je ispisao majstorske stranice fantastike Smrti.
(Iz Vježbanke Danilo Kiš)
( Božo Koprivica )