Pad Berlinskog zida: Kako je 1989. godina preoblikovala savremeni svijet

BBC

Svetski događaji danas se često odvijaju veoma brzo, ali teško je nadmašiti brzinu i snagu promena iz 1989. godine.

Sve je kulminiralo jednom od najslavnijih scena u skorašnjoj istoriji - padom Berlinskog zida.

Zid je pao delom zbog birokratske omaške, ali je pao u talasu revolucija posle kojih se komunistički blok predvođen Sovjetima našao na ivici propasti i pomogao nastanak novog svetskog poretka.

• „Presecanje Gvozdene zavese“: Nemački piknik ka slobodi
• Berlin zabranio „američkim vojnicima" poziranje na Čekpoint Čarli prelazu
• Istočna Nemačka 1989. - marš koji je nokautirao komunizam

Kako je pao zid?

Devetog novembra 1989. godine, pet dana nakon što se na protestima u Istočnom Berlinu okupilo pola miliona ljudi, srušio se Berlinski zid koji je razdvajao komunističku Istočnu Nemačku od Zapadne.

Istočnonemački lideri pokušali su da umire sve veće proteste popuštajući kontrolu na granicama, olakšavajući tako putovanja Istočnim Nemcima. Nisu, međutim, nameravali u potpunosti da otvore granice.

Promene je trebalo da budu prilično neznatne - ali način na koji su primenjene imao je ogromne posledice.

Beleške o novim pravilima predate su portparolu Ginteru Šabovskom - koji nije imao vremena da ih pročita pre svoje redovne konferencije za štampu. Kad je prvi put naglas pročitao beleške, novinaru su ostali zabezeknuti.

„Privatna putovanja van zemlje sada mogu da se primenjuju bez ikakvih preduslova", rekao je on. Iznenađeni novinari tražili su više detalja.

Prebirajući po beleškama, Šabovski je rekao da koliko on zna, ovo stupa na snagu trenutno.

Zapravo je trebalo da krene narednog dana, sa svim detaljima o podnošenjima zahteva za vizu.

Ali vest je preneta svuda na televiziji - i Istočni Nemci su u ogromnim brojevima pohrlili na granicu.

Harald Jager, granični čuvar na smeni te večeri, rekao je za Špigl 2009. godine da je zbunjeno gledao konferenciju za štampu - a onda posmatrao okupljanje mase.

Jager je frenetično zvao nadređene, ali oni nisu izdali naređenje niti da otvori kapije - niti da otvori vatru kako bi zaustavio masu. Sa svega šačicom čuvara na raspolaganju pred stotinama ljutitih građana, primena sile ne bi bila od velike koristi.

„Ljudi su mogli da budu povređeni ili čak da stradaju i bez otvaranja vatre, u čarkama, ili da je izbila panika među hiljadama koje su se okupile na graničnom prelazu", rekao je on za Špigl.

„Zato sam izdao naređenje ljudima: Otvorite granicu!"

Hiljade ljudi je prošlo, slaveći i plačući, u scenama koje su se prenosile širom sveta. Mnogi su se popeli na zid kod berlinske Brandenburške kapije, odvaljujući komade zida čekićima i pijucima.

Burna godina dostigla je vrhunac.

• Nemački grad proglasio „vanredno stanje zbog nacizma“
• Čovek koji je preživeo pet nacističkih logora smrti

Zašto je zid pao?

Posle Drugog svetskog rata, Evropa je bila podeljena između Sovjetskog saveza i njegovih bivših zapadnih saveznika, a Sovjeti su postepeno počeli da podižu „Gvozdenu zavesu" koja je odvajala Istok od Zapada.

Poražena Nemačka bila je podeljena između sila koje su je osvojile - SAD, Velika Britanija, Francuska i SSSR - s istočnom stranom koju su zauzeli Sovjeti. Istočna Nemačka, zvanično pod imenom Nemačka demokratska republika, postala je uporište Sovjetskog Saveza u Zapadnoj Evropi.

Ali Berlin je bio podeljen na četiri dela, sa britanskim, francuskim i američkim zonama u zapadnom delu grada i sovjetskom zonom u istočnom. Zapadni Berlin pretvorio se u ostrvo okruženo komunističkom Istočnom Nemačkom.

Na kraju je 1961. godine podignut zid, zato što su iz Istočnog Berlina odlazili ogromni brojevi ljudi na Zapad.

Osamdesetih godina Sovjetski Savez se suočavao sa akutnim ekonomskim problemima i velikim nestašicama hrane, a kad je u aprilu 1986. godine eksplodirao nuklearni reaktor u Černobiljskoj elektrani, bio je to simbolični trenutak u nadolazećem padu komunističkog bloka.

Mihail Gorbačov, relativno mladi sovjetski lider koji je preuzeo vlast 1985. godine, uveo je reformsku politiku „glasnosti" (otvorenost) i „perestrojke" (prestrojavanje).

Ali događaji su se odvijali mnogo brže nego što je i on mogao da predvidi.

Revolucionarni talas

Već je dolazilo do reformističkih pokreta u komunističkom bloku. Godine aktivizma i štrajkova u Poljskoj kulminirale su tako što je njihova vladajuća komunistička partija glasala za legalizaciju zabranjenog sindikata Solidarnost.

U februaru 1989. godine, Solidarnost se nalazila u pregovorima sa vladom i na delimično slobodnim izborima tog leta uspela da osvoji poslanička mesta u parlamentu. Iako su komunisti uspeli da zadrže određenu kvotu poslaničkih mesta, Solidarnost bi osvojila većinu svaki put kad joj je bilo dozvoljeno da glasa.

I Mađari su u martu pokrenuli masovne demokratske demonstracije. U maju je uklonjeno 240 kilometara bodljikave žice uz granicu sa Austrijom - prva pukotina u Gvozdenoj zavesi. Mađarsku revoluciju iz 1956. godine Sovjeti su brutalno ugušili, ali ova je uspevala.

U avgustu se revolucionarni talas istinski podigao na obodima. Dva miliona ljudi širom Estonije, Letonije i Litvanije - tada deo Sovjetskog Saveza - održale su neke od najupečatljivijih demonstracije takozvane Raspevane revolucije kada su formirale ljudski lanac dug 600 kilometara širom baltičkih republika zahtevajući demokratiju.

Po avgustovskim vrelinama, Mađarska je otvorila granice sa Austrijom ka zapadu, omogućivši tako bekstvo istočnonemačkim izbeglicama.

Gvozdena zavesa je popuštala.

Čehoslovačka, čiji je zahtev za liberalnim reformama bio brutalno ugušen 1968. godine, omogućila je drugi način za bekstvo. Istočni Nemci mogli su da putuju u susedne socijalističke države bez ograničenja i počeli su da naviru u tamošnju Zapadnonemačku ambasadu u stotinama, zato što bi na kraju vozom bili evakuisani na Zapad.

Istočna Nemačka je na kraju u oktobru zatvorila granicu sa Čehoslovačkom kako bi zaustavila navalu.

Ali tada se već revolucija proširila čitavom Istočnom Nemačkom.

Istočnonemački buntovnici

Sve je počelo sa demonstrantima koji su se okupili u centru Lajpciga zahtevajući slobodu.

Devetog oktobra, svega nekoliko dana posle proslave 40. godišnjice Istočne Nemačke, na ulice je izašlo 70.000 ljudi.

Iz Zapadne Nemačke pozivali su na slobodne izbore, a novi komunistički lider Istočne Nemačke Egon Krenc počeo je da priča o reformi. Niko nije znao da ih je od pada Zida delilo svega nekoliko nedelja.

Krajem oktobra parlament u Mađarskoj, koja je bila jedna od prvih zemalja u kojoj su održane masovne demonstracije, usvojio je zakon koji omogućuje direktne predsedničke izbore i višepartijske parlamentarne izbore.

A onda je 31. oktobra broj onih koji zahtevaju demokratiju u Istočnoj Nemačkoj narastao na pola miliona. Krenc je odleteo u Moskvu na sastanke - nedavno je za BBC izjavio da je tamo dobio uveravanja da ujedinjenje Nemačke nije u igri.

Četvrtog novembra, mesec dana nakon što su otpočeli protesti u Istočnoj Nemačkoj, oko pola miliona ljudi okupilo se na Aleksanderplacu u srcu Istočnog Berlina.

Tri dana kasnije, vlada je podnela ostavku. Ali nije postojala namera da se dopusti demokratija i Egon Krenc je ostao na čelu Komunističke partije i de fakto lider zemlje.

Neće, međutim, ostati tamo dugo. Pet dana kasnije, Šabovski je održao konferenciju za štampu koja je promenila svet.

Zašto Sovjeti nisu primenili silu?

Ranije tokom 1989. godine, demonstranti u Pekingu na Trgu Tjananmen koji su tražili demokratiju u Kini bili su ugušeni brutalnom vojnom silom.

SSSR je ranije već koristila vojnu silu da zaustavi pobune. Zašto onda to nije uradila i sada?

U samom Sovjetskom Savezu jeste, pobivši 21 demonstranta za nezavisnost u sovjetskoj republici Gruziji. Ali drugde u komunističkom bloku nije.

Raskinuvši sa pređašnjom sovjetskom politikom, Mihail Gorbačov je odlučio da ne koristi pretnju vojnom silom da bi gušio masovne demonstracije i političku revoluciju u susednim zemljama.

„Sada se držimo doktrine Frenka Sinatre", izjavio je za američku televiziju portparol ministarstva spoljnih poslova Genadij Geraismov. „On ima pesmu `I (Did) It My Way.' Tako svaka zemlja odlučuje za sebe kojim će putem poći."

Novo poglavlje u evropskoj istoriji

Trećeg decembra Gorbačov i američki predsednik Džordž Buš seli su jedan kraj drugog na Malti i izdali saopštenje u kom se kaže da je Hladni rat između ove dve sile okončan.

Talas revolucija iz 1989. godine, međutim, još nije bio okončan.

Studentske demonstracije u Pragu sukobile su se sa policijom, pokrenuvši Plišanu revoluciju koja je za svega nekoliko nedelja svrgla komunizam u Čehoslovačkoj.

U Rumuniji su se demonstracije završile nasiljem i dovele do pada komunističkog diktatora Nikolajea Čaušeskua. Nova vlada preuzela je vlast dok je svrgnuti lider bežao iz svoje palate pred naletom ljutite mase.

On i njegova žena Elena uhvaćeni su i pogubljeni na Božić. Više od 1.000 ljudi stradalo je u neredima pre i posle revolucije, što je Rumuniju razlikovalo od događaja na drugim mestima koji su uglavnom prošli bez prolivene krvi.

Post skriptum za 1989.

A sam Sovjetski Savez?

Letonija, Litvanija i Estonija su 1990. godine novostečene političke slobode iskoristile da izglasaju pad vlastitih komunističkih vlada i naprave korake ka nezavisnosti. Sovjetski Savez se raspadao, ali Gorbačov je napravio još jedan zlosrećni pokušaj da ga reformiše pozvavši na okupljanje lidere 15 sovjetskih republika.

Tvrdokorni komunisti koji su se protivili njegovim reformama preduhitrili su ga u tome, pokušajem puča dok je bio na odmoru na Krimu u avgustu 1991. godine i strpavši ga u kućni pritvor.

Puč je osujećen kroz tri dana kad su se pro-demokratske snage okupile oko Borisa Jeljcina, predsednika ruske republike.

Ali bilo je to samrtno zvono za SSSR i jedna po jedna republike u njegovom sastavu počele su da proglašavaju nezavisnost. Do kraja godine, Sovjetska zastava se zavijorila poslednji put.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk