Došlo neko zadnje vrijeme

Jutros sedim sa svojim dugogodišnjim prijateljem, pijemo prvu jutarnju kafu i pričamo. Retko je danas popiti kafu sa normalnim čovekom u glavnom gradu i pričati o temama koje nisu političke. Lokacija gde se svakodnevno nalazimo je takva da vidimo razna lica, reprezentativna, ono što jesu građani Srbije. Tužna lica, namrgođena lica, neko sivilo, ofucanost, odsustvo stila, odsustvo nade. Upravo su me ta lica naterala na razmišljanje. Moram da priznam da je strašno gde nas je nemarnost i neznanje dovelo kao narod. Sve one crne vesti u novinama, na televiziji i radiju od nas su napravile neku vrstu mutanata, zombija koji tumaraju ulicama grada sa ciljem da sebi i svojim porodicama obezbede osnovnu egzistenciju. Iskrivljen sistem vrednosti i potlačenost negativnim autoritetima kao reprezentima nakaradnog sistema koji vlada napravila je od nas ljude koji preživljavaju umesto da budemo ljudi koji žive. Nismo ni svesni kolika je opasnost navikavanja na mržnju i nenormalnost koja nas okružuje. Da li ste spremni da platite cenu nemog posmatranja onoga što vam se dešava?

Solidarnost, rodoljublje, tradicija i njima slične reči poprimile su neko potpuno novo i iskrivljeno značenje pod teretom ogromne količine gluposti i nepravde koja se decenijama unazad čini ovom narodu. Dozvolili smo da nam prazni mozgovi kroje sudbinu i oblikuju život. Roditelji, samleveni u raljama svakodnevice, nemaju dovoljno vremena da se posvete svojoj deci jer između kulture i vaspitanja na jednoj strani i opstanka na drugoj biraju drugo. Potreba za preživljavanjem pojedinca je emocija koja nadjačava sva ostala osećanja. Obrazovni kadar, obezvređen i omalovažen, ulaže minimum kako bi decu i mlade osposobio za šanse i izazove modernog i veoma promenljivog okruženja. U takvom sistemu mladi su prepušteni sebi samima i onome što im se nudi na internetu, televiziji i u društvu. Mediji promovišu nazadnost u svakom pogledu, a reprezenti nazadnosti su upravo političari koji svojim ponašanjem i stavom promovišu najgore u društvu. Plagijati i kriminal su rezultat prikrivenog neznanja i gluposti. Nemoguće je da onaj koji čita i istražuje svet oko sebe poveruje glupostima u etru. Onaj koji „nema u glavi“ je onaj koji „rat bije“. On radi kako mu se kaže. Neformirana ličnost ili ličnost formirana kroz nazadni sistem vrednosti je ličnost sa kojom je lako manipulisati i vladati. Njoj je svejedno ko vlada zemljom u kojoj živi sve dok je medija koji će makar i širenjem laži i manipulacijom ostvariti njegove pobude bile one rasističke, nacionalistiške, šovinističke ili neke druge koje se završavaju ili ne na „čke“. Ovakva situacija u društvu u kakvoj se nalazimo pravi simulaciju kretanja unapred dok realno idemo unazad, a u najboljem scenariju, cupkamo u mestu.

Siguran sam da je za bilo kakav realan pomak unapred ovom društvu neophodna deblokada uma. U prevodu to bi značilo da za početak sebi kažemo istinu i stvari nazovemo pravim imenom. Rodoljubi i heroji su bili vojvode Mišić i Putnik, a ne Mladić i Karadžić. Jasenovac je mesto zločina kao i Srebrenica, a ne mesto gde se oslobađala zemlja od okupatora. Državnici su Ante Marković i Nikola Pašić, a ne Boris Tadić i Aleksandar Vučić. Fakulteti koji stvaraju ljude promena su elektrotehnički, mašinski, medicinski i njima slični, a ne fakulteti političkih i organizacionih nauka. Inženjer i politikolog ne mogu biti jednaki i nigde u svetu nisu. Za plagijate pojedinih javnih ličnosti su krive komisije i naučno-nastavnička veća, a ne novonastali akademski građani. Njima je dozvoljeno da budu to što jesu. Ljubičasta i pink nisu ženske boje jer boje se ne dele na muške i ženske. Boje su boje. Teško je sebe pogledati u oči i reći istinu, ali ozdravljenje nacije je moguće jedino ukoliko to učinimo, kažemo sebi da smo grešili, da smo imali loše izbore u životu, da smo dozvolili da nas vode gori od nas i napravimo zaokret. Zablude plaćamo decenijskim preživljavanjem u uslovima nenormalnim za normalnog čoveka. Moja generacija je živela u četiri države, preživela sankcije, ratove, bombardovanje, atentat na premijera i povratak retrogenih snaga na vlast. Veliki deo moje generacije napustio je zemlju i napušta je. Ali isto tako, moja generacija se opustila i prepustila. Prestala je da guta žabe jer ih je odjednom bilo mnogo. Prevareni smo i kao takvi razočarani. Pristali smo da nemo posmatramo život oko sebe, prepušteni svakodnevici, životu iz dana u dan. Tvitujemo i fejsbukčimo umesto da lupamo, zviždimo i vičemo. Mnogi su uzeli da „kapiraju i kopiraju“ one koji im se nude, a ne one kojih više nema. Ne možemo menjati svet oko sebe ako ne promenimo sebe. Moramo definisati nepravdu i protiv nje se boriti, na poslu, u školi, u društvu, na ulici, u prodavnici, na kiosku, na pijaci, u kancelariji, u bolnici, u restoranu, u igraonici…

Nemim posmatranjem nepravde deo smo nepravde koja se čini. Ukoliko okrenete glavu i svoju savest zadovoljite mišlju da je dobro da se tako nešto nije vama desilo, budite sigurni da ste vi sledeći. I baš iz razloga što mnogi tako čine, u trenutku kada se vama bude desila nepravda neće imati ko da stane uz vas i pomogne vam. Danas vi okrenite glavu dok je neko u neprilici, sutra će neko vama učiniti isto, zaobići vas i ostaviti na ulici poniženog, omalovaženog, prljavog, krvavog, mrtvog. Mislim da je došlo vreme da se udružimo u jednoj pravednoj borbi, sami protiv svih, vreme da menjamo stvari tamo gde se nalazimo, a ne tamo gde nas nema, vreme da se politikom bave oni koji su ljudi, a ne neljudi. Mislim da je došlo zadnje vreme i da ukoliko nešto ne uradimo ova borba koju decenijama vodimo za opstanak dovešće nas do istrebljenja. Opasno je navikavati se na mržnju i nenormalnost, nepravdu i glupost. Da li ste spremni da platite cenu nemog posmatranja onog što vam se dešava? Ako jeste, onda se sigurno nećemo videti u budućnosti, bar ne onakvoj kakvoj se nadate.

( Mr Željko Pavićević )