Silovana pudla

Maršal Sergej Semjonovič Birjuzov (1904–1964) nije izgubio ulicu u centru Beograda. General Vladimir Ivanovič Ždanov je urbanistički izmešten (ulici koja je decenijama nosila njegovo ime već poodavno je vraćen naziv Resavska), ali Birjuzov nije.

Obojica su, inače, poginula 19. oktobra 1964, kad je avion u kojem su se nalazili udario u zapadni bok Avale. Priča se da je od siline udara avalska fauna pretrpela nešto što bi se, modernim rečnikom govoreći, moglo nazvati ratnom traumom. Upravo na toj strani Avale, što pada ka Pinosavi i Ripnju, zečeva je - vele upućeni - do tog za Sovjete kobnog trena bilo toliko da ih ni čopor lisica nije mogao demografski limitirati. Posle fatalnog naleta, zečevi su odande potpuno nestali, da bi jedan, konačno, bio viđen u julu 2016. godine, a ugledati zeca na tom mestu isto je kao kad biste danas videli traktore sa Srbima koji se vraćaju na Kordun i Baniju.

Ulica Maršala Birjuzova nalazi se u najstrožem nukleusu Beograda, praktično paralelno, ili poluparalelno prati Knez-Mihailovu. Kreće od Sremske, odmah ispod Terazija, i završava se u Pop-Lukinoj, gde dalje, u nastavku, ide čuveni Kosančićev venac.

Birjuzovljeva ulica nije ni lepa ni nelepa; uvek je, uglavnom, u senci zgradâ gusto zbijenih duž tanušnih trotoara.

U drugom njenom delu, od Carice Milice do Pop-Lukine, takođe skučenom od parkiranih automobila i građevina koje zaklanjaju nebo, ima, međutim, jedna - kako se to ofucano kaže - zelena oazica. Tu je nekoliko zgrada malo uvučeno, a od kolovoza ih deli mala zelena površina, s ne baš raskošnim rastinjem, ali ipak, eto, zelenilo neko.

Desilo mi se pre neko veče da s Terazija krenem upravo Birjuzovljevom ulicom, s tim što sam još na Terazijama osećao da neću moći dugo da suzbijam legitiman bešikin poriv da se isprazni. Napredovao sam, tako, na zapad, iz koraka u korak sve zaokupljeniji mišlju o mokrenju. Setio sam se, naravno, tog zatravljeno-pošumljenog parčenceta u drugom delu ulice, ali sam usput i kombinovao: ko zna, možda izdržim do Kalemegdana, jer sad svaki plan pada u vodu, svaki cilj postaje relativan, to jest biva doveden u relaciju s nagonom da se olakšam.

Kako se već bilo smrklo, ja sam, stigavši do te oazice, a s obzirom na činjenicu da ni s jedne ni s druge strane nikoga nije bilo na vidiku, rešio da zamaknem u žbun i tu se spasem. Učinio sam to bez mnogo razmišljanja, jer ko će sad još najmanje 700-800 metara da šipči do prvog kalemegdanskog budžaka?

Tek što sam zauzeo položaj i pomislio kako je dobro što se kazaljke pomeraju i što mrak pada ranije, na obodu vidnog polja, meni zdesna, pojavilo se nešto malo i belo. Bojažljivo sam se okrenuo i ugledao belu pudlu. Trupkala je trotoarom u pravcu Carice Milice. To je u meni pobudilo strepnju: gde ima pudle, ima i vlasnika, a još verovatnije vlasnice, koja bi, uprkos tami što se lepo spustila na prestonički centar, mogla da me vidi u nedoličnom položaju, premda leđima okrenutog. Anksioznost je bila tolika da sam čak nasilno prekinuo mlaz, iščekujući da se, za pudlom, pojavi i neko ljudsko biće. Prošlo je tako pet, deset, dvadeset sekundi. Nastavio sam započeto, ne valja to seckati zbog prostate.

Iako mi to nije bila prioritetna misao, odmah sam se upitao kakva li je to pudla koja nema vlasnika. Da li je možda vlasnik, odnosno vlasnica, prošao, to jest prošla drugom stranom ulice, da ja ne vidim? Bilo kako bilo, vratio sam se na trotoar i onda ugledao ono malo četvoronožno čeljade kako njuška oko nekog stuba. Postajao sam tako jedno minut, gledajući pudlu, i shvatio da je ona (ili on, nisu sve pudle ženskog roda, ima i pudlana) u stvari beskućnica. Odnosno, lutalica.

Kad je nešto tako malo kao pudla, izraz „beskućnica” ipak je prikladniji od „lutalica”.

Nisam fanatični ljubitelj životinja, ne bi, štaviše, realno bilo reći da sam uopšte neki poseban ljubitelj životinja, ali toga trenutka obuzelo me je osećanje koje bi se moglo opisati kao mešavina brige i žalosti.

Ako je već prepušteno beskućništvu, odnosno lutalaštvu, za pseto je svakako bolje da je snažno, otporno, dovoljno krupno. Kad pudlicu vidiš tako napuštenu, to priziva bolne, stravične slike.

Setio sam se, naime, razgovora koji sam još negde 2010, 2011. vodio sa svojim drugarom Italijanom, koga sam upoznao na letovanju u Grčkoj. Đuzepe je (bio, jeste, ne znam da li je živ, a nije ni bitno) slikar i grafički dizajner. Razgovarali smo na engleskom. On mi je jednom pričao o grozomornom filmu koji je, uprkos gnušanju – sad, da li se stvarno gnušao, ili je mene folirao da se gnuša - gledao na netu. Neki manijak je, naime, snimio kako se četiri krupna psa lutalice, tri neka pojača mešanca i jedan vučjak, ređaju na pudli-beskućnici. Znao sam ja i odranije da u životinjskom svetu postoji seksualno napastvovanje, ali to je bio prvi put da sam čuo za nasilni životinjski gengbeng.

Po Đuzepovim rečima, pudlica je već posle drugog tog zlikovca ležala spljoštena na zemlji, nalik čupavoj palačinki. Izređala su se, ipak, i preostala dvojica.

„Iz koje je zemlje taj što je objavio snimak?”, pitao sam tad Đuzepa.

„Ne znam... A što ti je to važno?”

„Pa ono, ne znam ni ja... Valjda nije iz Italije”.

( Vladimir D. Janković )