Epidemija gubitka dostojanstva

Ako ima istine u tvrdnji Aleksandra Vučića da je Siniša Mali odavno požalio što “nije spalio svoj doktorat i napisao novi”, onda je i taj podatak danas tek zakasnili prilog jednom nepovratnom gubljenju dostojanstva. Koje je, s narastanjem ovog slučaja u formi lavine koja se kotrlja niz breg, dobilo epidemijske razmere. A širenje tog pogubnog virusa nije okončano ni formalnim stavljanjem te afere u arhivu, to jest oduzimanjem doktorske titule ministru finansija.

Razume se da je plagijator najpre pogazio vlastito dostojanstvo, samim nedostojnim činom preuzimanja tuđeg rada i dostignuća kao svojeg, i potonjim ustrajavanjem da u tome nema ničega nepriličnog (možda samo nespretnog).

Potom su plagijator i političko-medijsko-akademska mašinerija koja je stavljena u pogon ne bi li odbranila neodbranjivo, nasrnula na dostojanstvo svih koji su argumentovano osporavali doktorski rad Malog, da bi u svemu tome ozbiljno postradalo i dostojanstvo Beogradskog univerziteta, koji dugih pet godina nije smogao snage da se sa vrištećim primerom akademske nedostojnosti obračuna na način na koji bi to bez sumnje učinio da se nije radilo o jednom od najmoćnijih ljudi u današnjoj Srbiji; čija je moć, doduše, kao i bilo čija danas i ovde, samo posredna i delegirana, to jest potiče od saradničke bliskosti s Aleksandrom Vučićem, čovekom koji je u ovoj zemlji pogaženih institucija i mizernih demokratskih standarda i najveći znalac svih postojećih tema, i arbitar političkog i javnog života, i Kralj Sunce za duhom potrebite.

Sam pokrovitelj svih vladajućih nepočinstava i (samo)ovlašćeni merač svih stvari između neba i zemlje o vlastitom dostojanstvu, tačnije o verodostojnosti, odavno ne razmišlja, jer da je drugačije ne bi i dalje ustrajavao na ovakvoj odbrani Malog, a još manje bi se odvažio da u sve to uključi i ime Danila Kiša jer je veliki pisac, eto, “takođe optuživan za plagijat”. Neko drugi bi se od ove nedostojne i neukusne paralele preventivno suzdržao ili bi je se bar naknadno postideo, ali to bi bio neko ko bi vodio računa i o vlastitom, i o dostojanstvu onog koga brani i onih koje napada. Predsednika Vučića je nemoguće pronaći bilo gde u ovom opisu.

E sad, ako Vučiću nije gadno i nije teško da se spusti tamo gde se čovek koji drži do sebe ne spušta, zašto bi se manje od toga očekivalo od njegovih podređenih? I tako je krenula šarada “odbrane” akademske i ljudske čestitosti i nevinosti Siniše Malog, pa se na tu temu očitovala i premijerka Brnabić, koja sve veštije i sve ispraznije žonglira svojim i dalje podjednako skromnim fondom sterilizovanih, pasterizovanih i od svake sadržine ispražnjenih reči srpskog jezika, a onda redom i svi ministri i ministarke koliko ih ima, od uvek živopisnog Aleksandra Vulina pa nadalje, kao i drugi najviđeniji pripadnici establišmenta.

Iako ih se ta stvar, strogo gledano, ne tiče, iako je afera pogrešno investirane taštine ministra finansija nešto za šta on treba da podnese javnu odgovornost - kao što se dešavalo u sličnim slučajevima po svetu - sa Vrha je stigao befel da svako ima da da pojedinačan doprinos, da stane u živi zid i odbrani plagijatora kako god zna i ume, onim fondom pameti i časti koji mu je na raspolaganju, pa ma kako skroman on bio.

Ovde se ionako u svemu vrednuju lojalnost i zalaganje, a ne smislenost i kvalitet, pa što ne bi tako bilo i u ovom slučaju?

Kako se za sada čini, niko nije odbio da u ovom kompromitujućem igrokazu učestvuje. Nikome nije bilo ispod časti da se u svrhu opstanka u krugu povlašćenih javno ponizi nesuvislim i neutemeljenim ogovaranjem odluke nadležnih tela Beogradskog univerziteta kao “političke”, niko nije rekao, bar samom sebi u ogledalu, “ja u ovome neću da učestvujem”, niko nije saopštio plagijatoru “sam si pao, sam si se razbio”, niko nije odvratio njegovom pokrovitelju “i ovo će proći, a ja moram da vodim računa o svom dobrom imenu”.

Niko ništa, dakle, džaba sveća kojom tražiš čoveka. Serkl vodećih ljudi ove zemlje otvoreno se i bestidno pokazuje svima kao nakupina slučajnih tipova zagrabljenih sa dna kace u kojoj je čuvano ko zna šta dok nije sasvim uskislo.

Blago svakome koga je ovo iznenadilo. Teško zemlji koja je, spadajući na takve, pala na kolena i spala na najgori deo sebe, i nikako ne uspeva da se pridigne.

Ili je odluka Univerziteta ipak prvi korak u tom pridizanju? Pa je baš zato toliko napadaju oni koji mogu da budu ovako visoko samo dok je Srbija ovako nisko?

(slobodnaevropa.org)

( Teofil Pančić )