Novo, staro i ništa

Za Beograd se često govori da je „grad kontrasta”, ili „grad u kojem se sjedinjuju suprotnosti”, a najgluplja je ona fraza da je reč o nekakvom „gradu na razmeđu Istoka i Zapada”. To kad čuje čovek, automatski stiska pesnice, ali ne da bi se spremio za nekakav opipljiv, fizički kontakt s gluperdom koja je to izgovorila, nego više u metafizičkom otporu prema navalentnoj osrednjosti, prema neizlečivoj nedotupavnosti, prema, rečju, gluposti.

U istoriji srpskog naroda, naročito novijoj, postoji ta već izlizana floskula (izlizana, jer nas ničemu, izgleda, nije naučila) da sve što dobijemo u ratu - gubimo u miru. Okej, to je već opšte mesto.

Mesto koje nije tako opšte moglo bi se, pak, nazvati Beogradom, gradom koji se u miru ruši i razara mnogo više nego u ma kojem ratu.

To je činjenica.

Mirnodopsko razaranje Beograda nikada nije imalo premca u ratnim razaranjima, te se ovde može govoriti o ratu kao o manjem od dva zla. U fiktivnom izboru, izboru koji ne postoji.

Pre neko jutro, na Studiju B - koji i dalje gledam, uprkos svemu - ugledah spoljašnjost rekonstruisane Palilulske pijace. Kao pretežno konzervativan osobenjak sklon izlivima druželjubivosti, neretko iznenadim i sebe i druge tako što se iskreno oduševim nekim novim, ultramodernim zdanjem. Iako je sazidano na mestu gde je pre toga razoreno nešto što je bilo lepo, nešto što sam voleo. Sebe sam tog jutra, kao televizijski gledalac, iznenadio time što mi se učinilo da je novonikla špicasta školjka renovirane Palilulske pijace zanimljiv arhitektonski poduhvat.

Stara Palilulska pijaca bila je jedno posebno mesto. Na prilazu iz Ulice majora Ilića bilo je svojevremeno jedno bezimeno kafanče u kojem su radili Keva i Steva. Keva je tada, početkom nultih godina tekućeg stoleća, imala oko 65 godina, i bila je došla iz Krajine. Steva je Makedonac; sreo sam ga nedavno na Autokomandi jednom, pa onda, uskoro opet, kod Franša. On nikada nije pio, umeo je s gostima i i znao je sve, ali nije se prepuštao alkoholnim zanosima. Ali mi je tada, u tim potonjim susretima, ipak delovao zapušteno i napušteno; možda, pomalo, kao Solunac koga narod nije pozlatio.

Zatekoh se, nešto, u Makedonskoj ulici - sedeo sam tamo sa Đoletom Tomićem, prijateljem i kolegom, književnim prevodiocem - i, kad se rastadosmo Đole i ja, krenuh Makedonskom, ka Radio Beogradu, a u nameri da i dalje produžim pešice, do Šumica; lep novembarski dan, popodne se neosetno preliva u sumrak koji se neosetno preliva u veče, taman za jednu malu pešadiju od cirka četiri kilometra.

Uđem u Svetogorsku ulicu, rešen da vidim obnovljenu Palilulsku pijacu uživo, da je ne gledam kao penzioner, tuđinac ili snob samo na te-veu, kad - usput me zakuca nekoliko prizora koji me razbiju na onaj diskretan, beogradski način, više interno, u smislu da se na meni spolja ništa ne vidi, jer ja sam samo čovek koji hoda, koji ide kroz svoj grad pa čak i kroz svoj stari kraj.

Na uglu Vlajkovićeve i Svetogorske pao mi je na pamet jedan čudnovat događaj: kad sam, davno jednom, oko ponoći tumarao tuda s jednim slikarom, dobrim drugom i dobrim čovekom koji u isti mah liči na pravog međeda i na onog plišanog medu (teddy bear), pa kad je on nogom zapeo o ivičnjak i prostro se, štono vele, kao proštac. Nije valjda ni ruke stigao da ispruži, ja sam zinuo, pao je čovek ničice, ali se pridigao još brže nego što je pao. I ništa. Ni ogrebotine. Čak ni prašnjav nije bio.

No, sad nije bilo mog druga slikara da hoda sa mnom, a i bio je tek novembarski pred-suton, daleko od onih ponoći kad mrak ima smisla, kad je noć mlada ili sredovečna pa je pratimo kao što mrtvaci prate žive - te sam imao vremena i koncentracije da se usredsredim na okolinu. Pogledam desno: nema više knjižare „Zlatno runo”, koju je godinama vodila tamna zvezda beogradske i srpske književne scene, harizmatična i gostoljubiva Sneža Ranković. Ošišano „Runo”, sad tu neki butik, „Tejsi” se valjda zove. Uh, pomislim.

Naknadno ću saznati da „Zlatno runo” još postoji, ali da je izmešteno; ta naknadnost, međutim, ne može da umanji intenzitet doživljaja, jer ja vam, kao ni bilo ko drugi, ne mogu pisati o onome što jeste, nego o onome što doživljavam.

Neki korak dalje posle Ateljea 212 pogled mi skreće na ovu, levu stranu Svetogorske (nekadašnje Lole Ribara), kojom idem: ponovo proradila „Srpska kafana”. I ne da je proradila, posle dugih godina pod pečatom, nego i izgleda isto kao pre. Vremeplov, povratak u tzv. budućnost. Mihailo Džej Foks. Sede neki ljudi. Da uđem, da sednem - borile su se misli moje. Ali tako su se slabo borile da nisam čak ni usporio; produžih dalje.

„Boke” odavno nema, „Brioni” su, pre neminovnog gašenja, pretrpeli čak i mrcvarenje, mučnu transformaciju u strancima poželjan kafe, i ja grabim dalje, ka uglu Svetogorske i Takovske. Stojim na prelazu i hukćem, teatralno pogledavam u visinu, jer semafor pokazuje da ima još 63 sekunde do paljenja zelenog svetla za pešake. Dok tako hukćem, gledam fasade. Gledam ih i kad ne hukćem više, ali sad sam se već ozbiljno zagledao, pa ne primećujem da je krenulo zeleno.

Odmah po ulasku u Ulicu Ilije Garašanina (nekad Georgi Dimitrova), izdaleka ugledam dugogodišnju koleginicu, urednicu u izdavačkoj kući koja honorare isplaćuje sa dva do tri meseca kašnjenja. Ona, srećom, nabada nešto po mobilnom, šalje nekom sms. Ja je budno motrim, dolazeći iz kontrasmera, za slučaj da podigne pogled s mobilnog i ugleda me. Ne diže ona pogled, ja je, sav pozoran, mimoilazim.

Namestila je lepu frizuru, nešto joj je nabolje krenulo u životu u drugoj polovini šeste decenije, neću da je diram.

Stižem do rekonstruisane pijace. Gacam po tek zabetoniranom trotoaru, nisu još asfaltirali. Zagledam svoju Palilulsku. Ovako nova, ne izgleda tako dobro kao na televiziji. Nije još ni završena. Stotine, ali doslovce stotine dece izlaze iz Pete beogradske da kupe užinu. Nestajem u masi beslovesnih, mladih bića koja žvaću pice i duvaju u njih, još su vruće.

( Vladimir D. Janković )