Političari na ulici

U Beogradu žive ili su živeli skoro svi važni srpski političari. Njih 80-90 odsto, u najmanju ruku.

Bez obzira na to da li su (bili) u opoziciji ili na vlasti, bez obzira na to da li su bili omiljeni u narodu ili bi čovek pomislio da je za njih rizik da promole nos napolje - političare si u Beogradu uvek mogao da sretneš u najobičnijim situacijama, što je čak i u mom, sporadično ostrašćenom političkom srcu, pobuđivalo pre svega toplinu. I neku vrstu nadlične, da ne kažem nadstranačke saosećajnosti.

Zbog ležernog pojavljivanja na običnim javnim mestima, na ulici, važni srpski političari Beogradu su davali i daju oreol jedne ne samo kosmopolitske sredine, već i etiketu koja bi se mogla opisati patetičnom sintagmom „grad koji ima veliko srce”.

Sudeći po tome kako su se komotno kretali, pa se i danas (malo ređe, istina) kreću po njegovim ulicama, Beograd zaista ima veliko srce, jer u njemu neće nadrljati ni onaj koji je upravo pao u nemilost nepravednika, ni onaj koji je (ne)opravdano vezan na stub srama, ali ni onaj kome se, u datom trenutku, dokumentovano pripisuju vrtoglave afere i kriminalne radnje.

Da li je to neka moć mesta na delu - tek, Beograd ima to svojstvo da svakom čoveku pruži priliku da pokaže da je čovek, čak i ako postoji opšta, pa i utemeljena sumnja u tako pozitivnu dijagnozu.

Sećam se kad sam u leto 1992, u vreme formiranja DEPOS-a, kad su se režimski i opozicioni tabori međusobno zasipali kišama otrovnih strela, na Terazijama video Mićuna i Đinđića kako od zgrade Protokola idu ka „Moskvi” i, dalje, verovatno, ka „Albaniji”. Hodali su kao dvojica kolega koji se vraćaju s posla i opušteno razgovarali. Niko ih nije ni zaustavljao ni posebno zagledao; idu ljudi pešice, šta sad.

Sećam se i kad sam u poznu zimu 1995, u februaru koji je ličio na pravo proleće (košulja i sako bili su mi dovoljni, jakne i kapute tih dana niko nije nosio), u hodniku BIGZ-a naleteo na Ivicu Dačića. Ja sam s tehničkim urednikom išao da rešim sporna pitanja oko monografije posvećene 50-godišnjici Crvene zvezde, a Dačić nam je išao u susret sa šefom nekog BIGZ-ovog sektora. Bio sam tad, priznajem, vatreni antipatizer SPS-a, na sâm pomen socijalista psovke bi pokuljale na usta, ali Dačić i ja smo se sticajem okolnosti upoznali, rukovali i razmenili nekoliko reči, i njegova srdačnost, pa i poštovanje koje mi je na licu mesta ukazao na mene su ostavili utisak koji ni tad nisam mogao da poreknem, a ne mogu ni sada.

Neku godinu kasnije, krajem devedesetih, posle ne baš neumerene pijanke, s najboljim drugom i potonjim kumom Milenkom Markovićem i još dvojicom-trojicom naših drugara, stajao sam u redu kod famoznog „Nišlije”, koji je držao roštilj kod Palilulske pijace. „Nišlija” je radio od nula do 24, pa su se tamo u sitne sati okupljale gladnice i povratnici s kafanskih i noćnoklupskih bojišta. Mi, okoreli antijulovci, u jednom trenutku postali smo svesni prisustva čoveka koji se ugurao među nas i, pre nego što će prići šalteru da preuzme porudžbinu, s osmehom na licu, obratio nam se rečima: „E, momci, izvinite, samo da uzmem ovo moje, stiglo.” Mi ga pogledamo: brčine kao u Vuka Karadžića, niskog rasta, odeven u neku polusportsko-poluboemsku varijantu, okej lik, reklo bi se. Ono, Ljubiša Ristić. Navratio i on do „Nišlije” da mazne pljesku pa da pali kući.

Hronologija nije bitna, bitan je taj osećajni sled kojeg pokušavam da se držim. Negde u vreme kad je napustio kormilo grada Beograda, video sam Dragana Đilasa u „Veru” u Ulici Vojislava Ilića. Veoma jednostavno odeven, čak pomalo i zapušten naoko, s nekom gotovo osobenjačkom crtom koju u njemu ranije, u medijskim istupanjima, ni naslutio nisam - zagledao se bio u raf sa hlebovima. Izgledao je brižno i nehajno u isti mah. Bilo je naokolo na desetine potrošača, ali niko nije obraćao pažnju na doskorašnjeg gradonačelnika.

Neku godinu pre toga, vodio sam starijeg sina kod doktorke u dom zdravlja. Popodne je bilo, zimsko vreme, rano pao mrak. Sedimo Pera i ja sami u čekaonici. Iz ordinacije se čuje živ razgovor, smeh. Tri-četiri minuta kasnije, otvaraju se vrata, izlazi Toma Nikolić s unukom, doktorka, nasmejana, naslanja se na ragastov i proziva: „Janković!” Mi se mimoilazimo s Tomom, Toma me pogleda u prolazu, nasmeši se i blago klimne glavom, i ja se nasmešim i klimnem glavom, i uđemo moj Pera i ja kod doktorke.

Ni radikale, kao ni onu naprednu klicu koja je iz njih proklijala, nikad nisam mogao da smislim. Danas ih tek teško varim. Ali taj susret s Tomom ostao mi je u lepom sećanju.

Negde u vreme otvaranja grandiozne, dvomilionske fontane na Slaviji, silazio sam Makenzijevom ulicom - negdašnjom Maršala Tolbuhina, a pre toga, opet, Makenzijevom, jer Makenzi je bio taj Škot po kojem je ovaj deo Vračara, nepažnjom domicilnog imenodavca, nazvan Englezovac, ali dobro, zar je i mogao biti nazvan Škotovac? - izbijam, dakle, na Slaviju, kad pored mene ide neki onizak čovek, onizak, uostalom, kao i ja što sam, u farmerkama i nekoj beloj tunici. Pogledam: Goran Vesić. Došao da konstatuje da li su radovi završeni, sutradan trebalo da bude svečano otvaranje fontane, šta li. Prošetao se po Slaviji u pozni večernji sat, sâm, bez telohranitelja. Meni se u tom uličnom ambijentu učinilo: ej, ovo je kul, izašao da vidi da li je sve gotovo, da li je sve u redu, a mogao je lepo da sedi u nekoj vili i da ga boli uvo za to ruglo od fontane. Kako Koštunica - ne baš tako obazriv i bojažljiv u praksi kao što izgleda kad ga fiksira kamera - prelazi ulicu van pešačkog prelaza video sam i pogledom otpratio s iskrenom naklonošću, jer Voja je zaista ličio na šmekera, a ne na kuvanu nogu kao na televiziji.

Simpatičan je bio i Bora Jović kad se, usred one giga-inflacije 1993, u samoposluzi na uglu Kumanovske i Bulevara kralja Aleksandra svađao u redu pred kasom. Do neki mesec ranije najbliži saradnik i verni saborac Slobe Miloševića, usto i predsednik države, s polupunom korpom u ruci doviknuo je kasirkama: „Je l’ može to malo brže, šta je ovo?”

( Vladimir D. Janković )