Druga strana Pejovićeve medalje

U Italiji je vrlo popularna izreka da “sa prljavom vodom ne treba baciti i bebu”. Slučaj bivšeg ministra za evropske integracije Aleksandra Andrije Pejovića je crnogorski par excellence primer za tu narodnu mudroliju. Nema nikakve sumnje da je Pejović pogrešio kada je prihvatio mesto u Markovićevoj vladi, pored već postojećih funkcija koje su inkompatibilne sa ministarskom foteljom i kada je dozvolio da ga DPS “prigrli” kao svoj kadar.

Međutim, postoji i druga strana medalje, a ona se tiče kompetentnosti i kvaliteta rada Pejovića u procesu evropskih integracija Crne Gore koje su ostale u senci afere. Drugim rečima, koliko god je ostavka Pejovića u Vladi nužna posledica kršenja zakona, toliko bi bilo oportuno da on ostane glavni pregovarač u pregovorima Crne Gore za pristupanje EU.

Nijedna država nastala iz pepela bivše Jugoslavije nema toliko dobrog kadra da bi mogla lako da ga se odriče, a kamoli najmanja među njima. Slučaj Pejović bi trebalo da posluži kao velika pouka za političke partije, ali i eksperte i funkcionere koji rade u državnim institucijama. Naša kovanica “državni službenik” kojoj odgovara engleska “civil servant” je taman toliko slabija u svojoj zvučnosti koliko su i naši službenici u zaostatku po kvalitetu i profesionalnosti za britanskim “slugama građana”. Problem je što i naši građani imaju koncepciju funkcionera i službenika kao produženih pipaka državnog levijatana a ne kao ljudi koje je država stavila na uslugu građanima ili ih plaća da rade za njihov račun.

Nemačka nema vladu već pola godine i sve funkcioniše besprekorno, Španci je nisu imali gotovo godinu dana i upravo u tom periodu su počeli da izlaze iz finansijske krize, Belgijanci su tokom 20 meseci bez vlade, pre par godina, ostvarili najbolje ekonomske performanse, Italiju je bankrota spasila tehnička vlada predsednika Napolitana pre šest godina i postavila temelje za njen oporavak. Sve to je bilo moguće zato što su u državnom aparatu, ministarstvima, institucijama, pravosuđu, administraciji, kontrolnim i nezavisnim telima profesionalci od integriteta koji odlično rade svoj posao.

Jedan dobar “sluga građana” vredi više od bilo kog ministra. Zato ministar spoljnih poslova ili evropskih integracija može da bude svako. Dokaza za to imamo na pretek i u Crnoj Gori i u Srbiji. Ali, glavni pregovarač u procesu pristupanja EU ne može da bude svako, ako je dotičnoj zemlji zaista stalo da uđe u EU i za našeg veka.

Da se razumemo, sa Pejovićem se nikada nisam sreo. Pričali smo samo jednom telefonom i svo moje znanje o njemu se bazira na onome što sam čuo od ljudi sa druge strane: u institucijama EU u Briselu i državama članicama EU, od osoba koje su zadužene za naš region. Gotovo jedinstven stav evropskih funkcionera je da na prostoru Zapadnog Balkana postoji samo jedna osoba koja bolje poznaje materiju evropskih integracije od Pejovića. Reč je o Tanji Miščević, glavnom pregovaraču Srbije sa EU.

Proces evropskih integracija Crne Gore je ušao u veoma osetljiv period i sledeće dve godine biće odlučujuće za realizaciju ambicioznog plana da se Podgorica u 2025. godini pridruži evropskoj porodici država. Lišiti se u ovom periodu znanja i iskustva Pejovića odgovaralo bi, u fudbalskom žargonu rečeno, kao kada bi se Portugal odrekao Kristijana Ronalda pred polazak na Mundijal u Rusiji.

Pregovori Crne Gore i Srbije sa EU nemaju mnogo sličnosti sa iskustvom država koje su postale članice Unije u prethodnim proširenjima. Podgorica i Beograd nemaju od koga da prepišu, kao što je to uradila Slovačka od Češke, kada je pregovarala o svom članstvu. Čak i da ima od koga da prepiše, imajući u vidu posebnost Crne Gore i nova pravila koja predviđaju ispunjavanje prelaznih parametara i implementaciju usvojenih zakona, akcionih planova i strategija, to ne bi mnogo vredelo za Podgoricu. Zato je od presudnog značaja da je na čelu pregovaračkog tima osoba za koju nema tajni, nepoznanica u pregovaračkom procesu i koja može da koordinira čitav niz akcija. To se posebno odnosi na pronalaženje kreativnih i prelaznih rešenja u posebno osetljivim poglavljima kakva su za Crnu Goru, pored onih o vladavini prava (23. i 24. poglavlje), o monetarnoj politici, zaštiti životne sredine, ribarstvu, bezbednosti hrane i fitosanitarnoj politici.

Pejović se pokazao kao veoma dobar dirigent i u Podgorici nema adekvatnu zamenu koja bi mogla brzo i bezbolno da ga zameni u ulozi pregovarača sa EU. Podsetimo, on je glavni pregovarač Crne Gore od početka pregovora. Ko god bi došao na njegovo mesto ne bi mogao da u istom ritmu i sa istim kvalitetom vodi pregovore sa Briselom. Imajući u vidi da je u EU konačno počeo da duva povoljniji vetar, gubitak vremena koji bi bio neminovan sa novim pregovaračem, mogao bi značajno da uspori hod Podgorice ka članstvu.

Jedna od najčešće pominjanih i u medijskom smislu najefektnijih primedbi na račun Pejovića se odnosila na akumulaciju njegovih primanja koja su dostizala gotovo pet hiljada evra. Verujem da iz perspektive običnog građanina u Podgorici ili Herceg Novom, a da ne govorimo iz Pljevalja ili Bijelog Polja, ta cifra izgleda basnoslovno. Međutim, poznavajući Pejovićev rejting u Briselu, galaksiju raznoraznih nevladinih organizacija, think-thankova, instituta koji se bave Evropom i našim regionom kao i drugih organizacija koje su u stalnoj potrazi za osobama sa Pejovićevim kvalitetima, ne verujem da bi on ostao dugo vremena bez posla. Verovatno čak i bolje plaćenog.

Slučaj Pejović bi trebalo da posluži i kao velika lekcija za vladajući DPS i druge stranke koje pretenduju da dođu na vlast. Kvalitetni ljudi koji odluče da rade za državu ne bi trebalo da budu “zavođeni” stranačkim sirenama, položajima, sinekurama, štaviše i onima koji dođu kroz “stranačke” kanale i pokažu se kao veliki profesionalci bi trebalo omogućiti da skinu partijski steg i rade za dobrobit svih. Crna Gora nema te razmere da sebi može da dozvoli tzv. spoils system. Svaki čovek je dragocen, a pogotovo oni koji poseduju znanja i sposobnosti od kojih čitavo društvo može da ima koristi.

Dakle, Aleksandre, posle ostavke, pokaži zrelost, izvini se javnosti za slabost koju si pokazao, vrati novac koji ti nije pripadao po zakonu i nastavi da vodiš pregovarački tim Crne Gore u pregovorima za članstvo u EU: za svoje dobro i dobro građana Crne Gore.

( Željko Pantelić )