Došao sam da ti kažem

Poslednjih dana (poslednjih dana čega, pitam se sad kad ovom otrcanom sintagmom počinjem priču) često govorim i pišem o „Bijelom dugmetu”, vrte mi se po glavi razne njihove pesme, pa tako i „Došao sam da ti kažem da odlazim”, treća na „A” strani albuma „Šta bi dao da si na mom mjestu”, objavljenog kad sam išao u prvi razred osnovne škole.

Zastanem na stihu „praštat’ ne mogu jer odveć te volim, odveć te volim”. Ono najbolje što imamo u sebi, ili što bismo u sebi mogli imati, nikako ne umemo dati upravo onima koji su nam najdraži, koje najviše volimo. Važi to za praštanje, najveći Božji dar i najvišu ljudsku dužnost, ali isto tako i za sve ono što bi se moglo nazvati plodovima našeg umeća i rada, talenata koji su nam dati.

Meni, eto, nikako ne polazi ne samo za rukom i mozgom, nego i za srcem da napišem nešto o delovima Beograda i mestima u ovom gradu koja, zapravo, najviše volim. Avalu, kraljicu, jesam pominjao, i pominjaću je opet, tako da ona nije zapostavljena. Ali Avala je ono što Beograđanina i čini Beograđaninom, pa bi i nenormalno bilo da on tako mnogo i dugo piše o svom gradu, a da nju malo-malo pa ne pomene. Bilo bi to kao da neki, na primer, Mletak (Venecijaner?) piše o Veneciji, i da nakoka dvadeset, trideset, ko zna koliko priča, a da nijednom ne pomene more.

Bilo kako bilo, kao što je najteže oprostiti onome koga najviše volimo - ili nam, možda, upravo ta nemoć da oprostimo ukazuje na to da ta ljubav i nije velika, ko zna? - najteže je, konkretno, meni da pišem o Kanarevom brdu, o Borskoj ulici (koja sad u svom najlepšem delu nosi ime nekog azerbejdžanskog velikana, ali ona mora i može jedino ostati Borska), o Banjici i, naročito, o Pinosavi i onom, u suštini, neopisivom prostranstvu koje Pinosavu deli od Resnika, o livadama i padinama kraj puta koji ovo podavalsko selo povezuje s ovom podavalskom varošicom, uskog kolovoza kraj kojeg se, u dubodolini, nalazi veštačko jezero Pariguz, nastalo krajem osamdesetih, koje beogradski zvaničnici, a i određeni deo pokondirenih meštana, sada etiketira sterilnim toponimskim rešenjem „Resničko jezero”.

Teško mi je da pišem o Topčideru, teško mi je da pišem o Miljakovačkoj šumi, teško mi je da pišem o pojedinim novobeogradskim blokovima i bulevarima, teško mi je da pišem o Ušću, teško mi je da pišem o Savamali, i o Rakovici mi je teško da pišem, teško mi je da pišem o Repištu i Žarkovu, teško mi je da pišem o Kopitarevoj gradini, o Adi Ciganliji takođe, teško mi je da pišem o Senjaku, teško mi je da pišem o Dedinju, kako zapadnom, tako i istočnom.

O mnogim mestima u Beogradu o kojima mi je takođe teško da pišem ipak sam pisao, i pisaću, i nikako ne umem da razumem tu vrstu emocionalne neodgovornosti, tu iskrenu, ali ipak i lažnu lakoću koja iz mene progovara možda opet kao stihovi iz citirane pesme: „Oprosti mi... što ću zaboravit’ sve ovo što mi u ovom času tako mnogo znači.” Ima i drugih delova ovog grada koji su mi dragi, a o kojima ne znam šta bih napisao. Ni onaj ćošak na Bulbulderu, kod Slavujevog venca, gde ima ta zgrada zbog koje se osećaš kao da si se našao na snimanju nekog italijanskog filma iz sedamdesetih, ni Hadži Popovac, ni prostor oko hale „Pionir”, pa ni Pančevački most, koji sam toliko puta prelazio pešice, što valjda niko ne radi, pa mi se ne jednom desilo da budni stražar, železničar, izađe iz kućice da proveri ne planiram li slučajno da skočim u Dunav - ni o tome svemu ne znam šta bih napisao.

Ni o Kotežu, s one, banatske strane Dunava, gde sam proveo mnoge dane, pa i nedelje, u tišini, kuvajući jaja u lepoj džezvi s poklopcem, specijalnom nekom predmetu, plava džezva, a imala dršku kao bokalčić i taj poklopac s belom lopticom na vrhu, i gde sam se grejao se na TA peć, što je meni i dan-danas omiljeno grejno telo, jer volim onaj zvuk, ono kad peć izduvava, ono što zovu „bela buka” (white noise).

Kad neko svoj grad poznaje tako dobro kao što ja poznajem Beograd - a ja sam sklon upoznavanju i poznavanju gradova, barem troje-četvoro rođenih Parižana mi je reklo: „Ej, kad sledeći put budeš dolazio u Pariz, javi se da me malo provedeš, da mi pokažeš grad” - on po njemu korača ne samo nogama i glavom, nego upravo srcem, a srce, kad je teško, ume i glavu i noge da ukoči, i zbog srca sve može da stane.

To me ne može opravdati. Možda ću u jednom trenutku, kad sve te priče budu ispričane, morati sebi da zadam novi zadatak. Da odem na svako od tih mesta o kojima mi je bilo teško da pišem, da išutiram srce kad stane, da dobro nalupam to srce i primoram ga da posluša noge, da se povinuje slepoj snazi kostiju i mišića, pa da se onda pred svakim od tih mesta u sebi poklonim, da ga zamolim za oproštaj, da mu kažem: „Došao sam da ti kažem da DOLAZIM.”

( Vladimir D. Janković )