Sam u Beogradu

Statistika, to naoko bezosećajno čedo zapadne civilizacije, ukazuje nam na to da se i kod gregorijanaca i kod julijanaca u periodu od 24. decembra do 2. januara, odnosno od 31. decembra do 8. januara, beleži rapidni porast depresije u populaciji, kao i obavezno veći broj samoubistava nego za „običnijeh dana”. O samoubistvima se tada, istina, ne piše, a o depresiji se piše tokom čitave godine, i to u onim popularnim rubrikama, gde za sve postoje kao laka ili kao teška, tobož besplatna ili realno skupa rešenja.

Bez obzira na medijsku refleksiju stvarnog stanja, vreme praznika, i to baš ovo, božićno-novogodišnje (kod gregorijanaca) ili novogodišnje-božićno (kod julijanaca), doba je kad ljudi najviše postradavaju duševno, u toj meri da se čovek pita čemu tolika frka oko - početka?

Jer, u tim prazničnim simbolima, tim, decembarsko-januarskim, sve se zapravo vrti oko početka: počinje Nova godina, počinje Hristov život, dakle, nema razloga za bedačenje, nema razloga za sevdah, nema razloga, prosto da kažemo, da budemo nadrkani. Ali vreme zimskih praznika upravo je takvo da iz čoveka izmami sve ono najmučnije u njemu. Čak i kad smo okruženi onima koje volimo, mi osećamo teret, osećamo prinudu. U samoći, pak, čovek - umesto u raj - dospeva u čist pakao, ili, što bi rekla moja Nina Vujačić, urednica i korepetitor: u čist PAKAL.

Problem kod datumski utanačenih praznika kao što su Božić i Nova godina u tome je što stvaraju stravičnu napetost u celom stadu, kod svih.

Zato je, kad smo već kod toga, Vaskrs zakon, zato što se pomera i ima svoj sopstveni život. Po nekom (ne)uhvatljivom automatizmu, to i kod onog koji Vaskrs obeležava rađa opravdan utisak da i on ima svoj sopstveni život.

I ta jaja kojima se o Vaskrsu kucamo ili tucamo - i ona igraju određenu ulogu u tom osećanju da je reč o životu, o PRAVOM životu. Nešto vaskrsava, nešto se dešava. Sad, pak, pod ovom nečistom uličnom rasvetom što podgreva ili razgreva već dovoljno tople, snegom netaknute ulice, novogodišnje-božićno slavlje izgleda holivudski, čak pentagonski veštačko; kad smo bili klinci, gledali smo snimke s dočeka Nove godine u Rio de Žaneiru, i čudili se kako kod njih nema snega, kako se oni zezaju tamo goli, a ono Nova godina. Sad se i mi zezamo ovde, u Beogradu. Nema snega. Korporacije su stigle, biznis cveta, ali nema više snega.

Bilo kako bilo, praznici koji su fiksni, kao Božić i Nova godina, kod osetljivijih jedinki dovode do intenzivnijeg proživljavanja te sveopšte napetosti, tenzije koje, opet, ogromna većina nije svesna kao takve, nego je tumači kao „radost” ili „priliku za opuštanje”.

U tom nametnutom vremenskom vakuumu stradaju oni koji su - usamljeni. A biti usamljen u velikom gradu nije isto kao biti usamljen u varoši, varošici ili na selu.

Kad si usamljen u nekom gradiću od dvadesetak hiljada stanovnika, dovoljno je da izađeš na ulicu i da tamo, za petnaestak minuta šetnje, sretneš dva-tri školska druga ili drugarice koji u tebi ožive svu toplinu prošlosti. Možda te taj neki drug nekad i nervirao, ali ako na ulicu izlaziš utonuo u čamotinju, dovoljno će biti da ga ugledaš i da se obraduješ svom životu. Makar ti u tom palanačkom životu najviše nedostajala privatnost, koju bi velegrad mogao da ti pruži. Na selu je razbiti usamljenost još lakše, a velegradski san o miloj anonimnosti još dalji: dovoljno je da prođeš pored četiri-pet već napuštenih kuća s kojih dalje komšije već izbijaju prozore i vrata iz štokova (domaćini otišli u Italiju, Švajcarsku, Francusku) i naletećeš na ortaka s kojim si se pre trideset godina odvaljivao od alkohola u kafićima kojih je tada u tom istom selu bilo četiri-pet, a sad ništa ne radi, sve zatvoreno. I onda ćete otići do jedne od dve pretekle prodavnice, i tresnuti po tri piva, a kad vas neko u prolazu vidi pa zastane - napravićete kafanu pod vedrim nebom.

U Beogradu na takvu vrstu milosti ne računajte. Ovde se pred usamljenim čovekom diže ograda mnogo viša i mnogo bodljikavija od one koju je, recimo, nedavno Orban postavio pred migrantima, ili Kinezi svojevremeno pred Mongolima.

Taj se zid ne može preskočiti. Možda neka rupa i postoji, ali ko će tu rupu da traži.

Pa ipak, Beograd je - bar kako veli statistika, to podivljalo, a ipak čedno čedo savremene zapadne misli - velegrad s iznenađujuće niskom stopom samoubistava. Ovde se ljudi, nekako, ubijaju manje nego što bi se moglo pretpostaviti.

Nezahvalno bi, pritom, bilo izvesti zaključak da je religioznost ta koja ih odvraća od čina koji vodi u, što bi Nina rekla, pakal. Ne, ovde postoji neki otpor. Otpor prema svemu, pa čak i prema beznađu. Otpor prema usamljenosti. Otpor prema nesreći. Otpor, nekako, prema samom otporu.

I tako taj grad preživljava čak i praznične tegobe, i preživljava ih i njegov žitelj koji je, višom ili nižom silom, primoran na to da praznični užas proživljava sâm, sam ovde, u Beogradu.

( Vladimir D. Janković )