Crna Gora nije Amerika

U romanu Jozefa Rota “Jov”, Sameškin, sin glavnog junaka, ruskog Jevrejina Mendela Singera, beži u Sjedinjene Američke Države, kako bi izbegao služenje vojnog roka u carskoj vojsci. Par godina kasnije, kada se veći deo familije Mendela Singera preselio u Njujork, počinje Prvi svetski rat. Sameškin, koji je u međuvremenu postao Sem i američki državljanin, odlučuje da se prijavi među dobrovoljce zajedno sa svojim prijateljem Mekom i odlazi na front u Francusku.

Stari Singer ne razume potez svog sina: Sem se u Njujorku obogatio, razvio biznis, oženio, dobio decu i sada odlazi u Evropu da ratuje u redovima američke vojske, on koji je pobegao iz Rusije da ne bi nosio uniformu. Mendelova mlađa ćerka Mirjam prenosi ocu motive Semove odluke: “Amerika nije Rusija! Amerika je otadžbina! Svaki dobar čovek je u obavezi da ide u rat za svoju otadžbinu. Mek je otišao i Sem nije mogao da uradi drugačije”.

U afirmaciji “Amerika nije Rusija! Amerika je otadžbina!” krije se odgovor i našim lokalnim nacionalistima u Beogradu, Podgorici, Sarajevu, Zagrebu koji bi da dele rodoljubne i domoljubne sertifikate jer nisu zadovoljni količinom vernosti, ljubavi i poštovanja dela građana prema državi. Svi razlozi zbog kojih ruski Jevreji, ni posle više vekova provedenih u imperiji Romanovih, nisu smatrali Rusiju svojom otadžbinom bi mogli da vam navedu dobar deo onih koji nisu etnički Srbi u Srbiji, Crnogorci u Crnoj Gori, Bošjaci ili Bosanci i Hercegovci u BiH, Hrvati u Hrvatskoj, Makedonci u Severnoj Makedoniji.

Zašto je Amerika postala mladom Sameškinu Semu Singeru u krugu od samo par godina otadžbina? Postala je njegova patrija jer mu je dala sva prava, sve slobode, mogućnost da radi i zaradi, da napreduje, dala mu je pravnu sigurnost, zaštitu da niko ne može nekažnjeno da ga vređa, a kamoli da ga fiizička maltretira ili da mu oduzima stečenu imovinu. Drugim rečima: Amerika mu je dala sve ono što mu je Rusija negirala.

Vekovima, ne samo u Rusiji, Jevreji su zadržavali svoja tradicionalna imena, kao da su uz veru i svojim imenima želeli da čuvaju svoju posebnost. Sameškin u Njujorku vrlo brzo stavlja u fioku svoje jevrejsko ime i uzima njegovu skraćenu amerikanizovanu verziju, Sem. Zašto? Pa ne oseća se ugroženim, u Americi može da bude to što jeste, ne postoji opasnost od asimilacije: nikome ne smete njegov dvostruki identitet, jevrejski i američki. Biti Jevrejin i Amerikanac ne isključuje jedno drugo, ne smeta, ne para uši, ne izaziva sumnju, naprotiv Amerika stimuliše da svako čuva svoje korene.

Naravno, Semova priča bi bila sasvim drugačija da nije bele puti. SAD su u prvoj polovini XX veka izrazito rasistička zemlja, kao i sve druge uostalom. Bertoldijeva Sloboda koja je dočekivala na vratima Njujorka raširenih ruku i davala prava svim belim nesrećnicima i avanturistima sveta, žmurila je i skrivala pogled pred Amerikancima čija su prava i slobode negirane samo zato što su bili druge boje kože. Kasijus Klej, alijas Muhamed Ali, nije doživljavao SAD kao svoju otadžbinu i preferirao je da ode u zatvor umesto da ratuje za otadžbinu u Vijetnamu, po cenu profesionalne karijere.

Vraćajući se na Sameškina i balkanske nacionalne torove, u Beogradu, Podgorici, Sarajevu, Zagrebu, Skoplju, umesto što upiru prst u “nepravoverne” trebalo bi da se zapitaju zašto Srbija, Crna Gora, BiH, Hrvatska, Severna Makedonija nisu doživljene od svih svojih građana, posebno pripadnika manjinskih etničkih grupa, kao “patrija”? Svakako da je fenomen rasprostranjeniji u etnički podeljenijim državama, poput Crne Gore, BiH i Severne Makedonije, nego u Srbiji a posebno Hrvatskoj gde imamo veći stepen entičke homogenizacije.

Američki primer nas uči da odanost prema državi nije vezana za krv, tlo, istoriju, entičku, versku ili rasnu monolitnost. Zdrav patriotizam se bazira na pravima, slobodama, mogućnostima, zaštiti, doživljaju da si na svome, na sigurnom, da država nije tu da ti nešto uzme, da te na nešto prisili ili ti nametne. Nije na pripadnicima nacionalnih, verskih i drugih manjina da dokazuju svoju ljubav prema državi u kojoj žive, obaveza je tih država da konkretno, svakodnevno i dosledno garantuju prava i slobode, obezbeđuju iste šanse, mogućnosti, tretman svim svojim građanima, a ne samo dominantnoj etničkoj grupi. Država koja brine o svim svojim građanima usvaja simbole koji spajaju ljude, ujedinjuju ih i u njima proizvode osećanje zajedništva a ne podela, pa ne mora da preti kaznama što neko ne poštuje himnu ili zastvu.

Ljubav prema državi ne može da se nametne, pogotovo ako se ona ponaša kao maćeha ili zla majka. U porodicama u kojima roditelji očigledno favorizuju jedno dete, nema srećnog kraja, ni za dete ni za porodicu. Isto važi i za države, uključujući i one koje žele da izgrade novi identitet. Nije sporno što je podgorički režim uveo crnogorski jezik, što agituje i finansira kanonski nepriznatu Crnogorsku pravoslavnu crkvu, forsira nacionalističku politiku i stvara novi crnogorski identitet. Sve to je već viđeno hiljadu puta i na našim i na drugim merdijanima. Nije Milo Đukanović ni prvi ni poslednji vođa koji je umislio da je “otac nacije”. Sporno je što podgorička vlast osporava prava i slobode građana koji ne dele njene svetonazore i ne žele da se odreknu svog crnogorskog identiteta, ma kakav on bio.

Ako bismo hteli da se našalimo mogli bi da uporedimo Đukanovićevo uterivanje “crnogorstva” sa ponašanjem gazde Lacija, Klaudija Lotita. Predsednik rimskog kluba je na proslavi 120. rođendana Lacija izneo samo trofeje koje su Nebeskoplavi osvojili za njegovih 15 godina vladavine, a prethodne titule je definisao kao plod slučaja, sreće ili hazardeskih poteza i zaduživanja koji su ugrozili opstanak kluba.

Taj nedostatak empatije prema prošlosti i sentimentima većeg dela navijača Lacija objašnjava zašto je Olimpiko vazda puloprazan kad igra Lacio, čak i kad naniže 10 uzastopnih pobeda i bori se za skudeto, više od 40.000 navijača Lacija ne može da namakne. Baš kao što i vladajući režim, uz sve mahinacije i zloupotrebe, nikako da se pomakne od 160.000 glasova.

I da, da ne zaboravim, nema dobrog, zdravog nacionalizma, kao što nema balege koja ne smrdi. Nema ni večnih država, to nije mišljenje već činjenica. Zato nema smisla trošiti jedini život koji imate na smrdljive i prolazne stvari, osim ako vam to nije izvor prihoda.

( Željko Pantelić )