Društvo mrtvih ministara

Ekologija, to je nauka o zagađivanju! Čuveni predsednički kandidat Nikola Šećeroski, plastičar iz Velikog Mokrog Luga, baš tako je 1990, tokom televizijskog predstavljanja svog predsedničkog programa za preporod Srbije na Televiziji Beograd, objasnio šta je to ekologija.

Svašta je u narednih 30 godina zadesilo srpski narod kako je nauka o zagađivanju napredovala - stogodišnji ratovi, hiljadugodišnje poplave, hiljadupetstogodišnje zagađenje vazduha, četrdesetdevetogodišnji Vučić, četrdesetosmogodišnji Babić...

Pomenuti Babić samo spletom neverovatnih okolnosti nije postao ministar ekologije, nauke o zagađivanju, zato što se od aktuelne SNS-SPS garniture političara, koju je pre tri decenije svojom egzotičnom pojavom najavio stari dobri Šećeroski, on najviše bavio inovacijama u sektoru vazduha.

Smislio je čak i neke nove vazdušne termine, poput vazduplohova, smislio bi verovatno i bezvazdušne banje kao turistički potencijal naše zemlje, ali mu je ministarsko mesto za ekologiju izmaklo za dlaku, pa je ekološki ministar postao neki Trivan Goran, čovek sa karakteristikama himalajskog Jetija. Svi znaju da postoji, ali ga niko nije video od magle. A čak ni oni koji tvrde da su ga videli ne mogu da se slože kako tačno izgleda.

I onda je predsednik Vučić pre neki dan raspisao poternicu za Trivan Goranom, tako što je na listu papira napisao “Wanted dead or alive” i zalepio njegovu sliku na vrata zgrade Vlade Srbije, tek da bi Divlji Zapad u kome živimo bio kompletan.

Premijerka Brnabić je na retko drveće u centru Beograda, tamo gde obični smrtnici lepe oglase tipa: “Nestao beli bišon, star osam meseci, ženka, odaziva se na ime Fifi, nije čipovana. Ima flekice po stomaku, jako je umiljata, molim vas ako ste je videli da se javite na telefon… Sledi nagrada”, zalepila papir slične sadržine: “Nestao ministar ekologije, mužjak, čipovan, poslednji put viđen na polaganju ministarske zakletve. Ne znam kako izgleda, al moguće da ima crvenu kravatu po stomaku. Sledi nagrđivanje kad ga nađem”.

- Valjda sledi nagrađivanje? - pitali su se oni koji su pročitali oglas.

- Ma kakvo crno nagrađivanje! Ima da ga nagrdim najstrašnije kad ga nađem - rekla je premijerka koju je prethodno nagrdio predsednik pred kamerama raspitujući se diskretno: “Je l’ ti živ ministar ekologije?”

I tako je nesrećni Trivan postao najtraženija osoba srpskog “zlatnog doba”, iako je njegova krivica nikakva, pošto, jelte, kako reče predsednik - što je standard viši, to je zagađenje veće, pa u svakom “zlatnom dobu” uvek najviše nastrada ministar ekologije, nauke o zagađivanju.

- Biti ministar ekologije u zemljama izrazito visokog standarda isto vam je što i biti prase u Teheranu - ponekad zakuka Trivan kad shvati šta ga je snašlo u državi gde zbog previše visokog standarda ljudi sami voze kola, a predsednik dok dolazi na posao sprovodi istraživanje tako što broji koliko ljudi sedi u automobilima.

- Dolazeći na posao video sam da je u skoro svim kolima po jedna osoba - rekao je predsednik pre neki dan, otkrivajući novi recept za borbu protiv nesanice. Em što noću broji ovce pošto ne može da spava i što po ceo dan broji SNS-ovce dok ne stigne do cifre od 700.000, predsednik je smislio novu taktiku za uspavljivanje. Sad broji ljude po kolima kad dolazi na posao, mada od magle često ne možete da vidite ni kola, a kamoli ukupan broj vozača u vozilu. Ali, zna se ko i to može!

Ipak, zagađenje vazduha je samo nuspojava države koja je sama po sebi postala toliko zagađena u svim segmentima da liči na “Društvo mrtvih ministara”, domaći pandan “Društvu mrtvih pesnika”.

- Je l’ ti živa ministarka pravde? - pitali bi najrađe premijerku kad pomislite, recimo, na Krušik.

- Je l’ ti živ ministar policije? - pitali bi premijerku kad pomislite, recimo, na ugledne biznismene s Kosova koji šetaju po našoj zemlji.

- Je l’ ti živ ministar kulture i informisanja? - pitali bi premijerku, recimo, kad svaki dan uključite televizor ili stanete pred kiosk.

- Je l’ ti živ ministar prosvete? - pitali bi premijerku kada, recimo, prođete pored neke škole gde đaci na čelu nose nalepnice: “Muči me”, po ideji ministra.

- Je l’ ti živ ministar finansija? - pitali bi premijerku kad shvatite da vam je prosečna plata 500 evra, s tim što je vi dobijate u dva dela u dva meseca.

I mogli bi tako da pitate da sutra, ali jedno sigurno nikada nećete pitati premijerku: “Je l’ ti živ predsednik Srbije?”, zato što je on bogu hvala živ, ali nikad ni za šta nije kriv. Što se čak i rimuje!

( Draža Petrović )