Stara Karaburma

Kao stara knjiga - takva je Stara Karaburma. Knjiga koju si pročitao i zavoleo kad si imao petnaest, šesnaest, osamnaest godina, i kojoj se vraćaš često, a naročito onda kad ti je najlepše u životu i kad ti je veoma teško.

Stara Karaburma nije moj kraj. Niti sam tamo rođen, niti sam tamo stanovao. Zato joj se vraćam ne kao staroj knjizi, nego kao napuštenoj lepotici; s nesputanom ljubavlju iskusnog stranca. I otkrio sam Staru Karaburmu tek posle četrdesete: dotle sam uredno pešačio ivicama tog nizbrdastog trapezoida, ili Ulicom Marijane Gregoran, ili Vojvode Micka Krstića, ili Višnjićkom, ili Mije Kovačevića, i nisam osetio želju da zalazim u taj kraj koji bi me naprečac vodio ili nizbrdo, ili uzbrdo. Kao klincu, na pamet mi nije padalo da tuda kročim; nikad čovek nije sklon inerciji toliko kao kad je mlad, u mladosti inercija gotovo neprikosnoveno gospodari našim dušama, i mi je prihvatamo kao slobodu, što i jeste glavna odlika mladosti: da ograničenja doživljava kao mogućnosti, da površnost prihvata kao ubrzanje.

Poslednji put sam na Staroj Karaburmi bio prošle zime, a behu to neki dani slični kao ovi sad, samo ih nije bilo toliko u nizu: hladno, bez snega, s obećanjem sunca - ono kad oblaci nisu država koja odozgo naleže na nas, nego više kao neke rascepkane grofovije i kneževstva koja će, malo-malo, pa propustiti nešto plavetnila, čisto da se setimo da se nebo ne završava tamo gde počinje.

Pristupio sam tad Staroj Karaburmi Ruzveltovom ulicom (nekadašnjom Grobljanskom), pa onda produžio Mije Kovačevića, sve do Ofkinog stadiona i dole, do Višnjićke, da bih onda sišao pored nečega što bi se, valjda, moglo nazvati tržnim centrom ili, bolje reći, zanatskim poligonom (mnoštvo radnjica, s krakom Višnjićke povučenim ka unutra), i onda na Staru Karaburmu ušao odozdo, Podugovićevom ulicom. Nema tu, istina, šta da se ULAZI; čim uđeš, tu si. Dve ili tri stotine metara blagog uspona odveli su me do jednog od najupečatljivijih mesta u Beogradu: stepeništa u Podrugovićevoj. Tešan Podrugović, manje poznati ali ne i manje dragoceni kolega Filipa Višnjića, dobio je ovaj basamački uspon kao svoj večni, ili bar dugovečni beogradski dom.

No, čekajte malo, prenaglio sam s geografijom, zanemarivši načas dva bitna elementa: a) hronologiju, i b) stvarnost. Jer, tek što sam bio ušao u Podrugovićevu, jasno sam zapazio kako mi, negde sleva, na obodu vidnog polja, promiče crna senka, tanka i uspravna, kao strela koja hoda, a ne leti. Nije to, naravno, bilo prvi put da vidim tu senčicu, koju ja, u svom internom govoru, i ne nazivam senkom nego „linijom”, što se, opet, može prevesti i kao „putanja” i kao „staza”; ali dobro, recimo da je to ta moja crna linija.

Ona mi se i kod kuće kad sam često pojavljuje, pa se nisam previše začudio opazivši je, na tren, tu, na Staroj Karaburmi.

Kako sam uzbrdo napredovao ka stepeništu, postao sam svestan novog fenomena: ta linija je sve vreme bila tu. Neprestano mi je promicala nekud s leve strane, dok konačno nisam shvatio da ne treba da je lovim pogledom; ona će promicati bez obzira na mene.

U dnu Podrugovićevog stepeništa (inače tek jednog u nizu felinijevskih stepeništa na Staroj Karaburmi, da pomenem još i Pribojsko stepenište, s čijeg trošnog vrha puca pogled na Višnjićku ulicu, pa na utrinu koja Staru Karaburmu deli od Dunava, pa na Dunav i, tamo preko, na Banat) - na ogradu pored koje sam prolazio, meni zdesna, bacio se krupan beli pas i počeo krvožedno da laje.

„Mirna, Nela, nemoj, Nela!” - to se vlasnica iz dubine dvorišta pojavila da umiri pseto. Nisam s tom ženom ni reč razmenio; ni pogledao je nisam u oči, kao da tu nisam sam, kao da sam turista. Postajao sam tako trenutak-dva, pa se okrenuo; učinilo mi se da sam, na onoj crnoj liniji, opazio pramičak plave, gotovo bele kose.

Krenuo sam uz stepenište, gunđajući za sebe: „Nemoj, Nela, nemoj Nela, da ti i tebe i Nelu...”

Ali onda sam, s leve, s druge strane gelendera koji Podrugovićevu deli napola, začuo glas. Da me pitate sad, ženski je bio: „Meni se učinilo da je Bela, ne Nela.”

„Ma, Nela je bila”, rekao sam naglas, i onda shvatio da konačno razgovaram s onom linijom. Bio je to duh, da. Ali ženski duh. Podnošljivije je tako. Ako već morate s duhom da se sretnete - iskreno govoreći - lakše će vam biti ako je duh ženskog roda.

Celu Staru Karaburmu prokrstario sam po toj suvomrazici. Strmoglave nizbrdice, neočekivane krivine, pusta mesta na kojima glasovi ljudi zvuče jednako čisto i jednako nerazumljivo kao krici galebova.

Tin Ujević tu ima ulicu.

Sima Šolaja.

Čiča Romanijski.

Milica Janković.

General Aračić (Vukoman ili Petar, ili se naziv „Ulica generala Aračića” odnosi na obojicu?).

Crna linija bele kose - duh, ili duška, kakav bi bio ženski rod od imenice „duh”? - hodala je pored mene dok sam prolazio pored Osnovne škole „Jovan Cvijić”. Pored te škole je neka fantastična kuća iz tridesetih godina XX veka, kao da su je vilovnjaci gradili.

„Šta je ovo! Kao pansion za ludake!”, uskliknuo sam ugledavši to bajkoliko zdanje okruženo što prizemnim i jednospratnim kućama, što klonulim trospratnim zgradama sagrađenim pedesetih, možda i u samu zoru pedesetih, dok još Josif Visarionovič nije bio prešao u duhove, u vreme kad je ljudima bilo dovoljno da imaju krov nad glavom, kad su ljudi bili zadovoljni i što mogu da budu samo tužni.

Duh, duška sluša. Ta kuća, ta vila, zelenkasto-siva, kao oprezno šumsko čeljade, nalazi se u dubini dvorišta, a odmah ti privuče pažnju; ono što je bliže - ne vidiš. Kad sam, međutim, konačno ugledao ogradu ofarbanu u žuto-plavo-zeleno-crveno, a potom i klackalice i ljuljaške u dvorištu, postideo sam se: bio je to vrtić.

Pošto je sad već dijalog bio uspostavljen (duh, to jest duška, pre toga je počela da se, bez reči, vrti nekako, piruete nekakve da pravi), ja upitah saputnicu: „Što mi ne reče odmah da je vrtić, proglasih decu za ludake.“

Tada mi je to biće prvi put - sve vreme je hodalo meni s leve strane - zašlo za leđa, stalo i, kad sam se ja okrenuo, progovorilo maltene zvonkim glasom (zvonkim za duha, svakako):

„Gle, pa i odavde se vidi reka! Sad, šesnaestog, idem u Železnik. Pokupovali smo neku opremu za jednu školu tamo. Pijuke, kacige, vagonete. Osnovna rudarska. Biće i predavanje. Na latinskom nešto, ne znam. Uglavnom, ja sam tamo. Dovde je trebalo da stigneš. Ja odoh sad gore, na Zvezdaru. Ova škola radi samo prepodne, nema dve smene. Moraćeš stalno da ustaješ rano, viđaćemo se samo preko dana.“

( Vladimir D. Janković )