Nagovještaj?

Samo nekoliko sati od noćas do jutros (ponedeljak, 27.1.2020) deli dva događaja koja su lokalna, ali imaju veliku simboličku i u izvesnoj meri globalnu snagu: reč je o pobedi levih i, recimo, normalnih stranaka nad Salvinijem i njegovim ženskim bimbom u „crvenoj zoni“ u Italiji, gde levica vlada već nekih sedamdesetak godina, i zatim o jutarnjem padu vlade u Sloveniji. Pobedu u Italiji zapravo su odnele Sardine, kako je to javno priznao i na tome se zahvalio vođa Demokratske stranke Nikola Zingareti.

Sardine nisu nastupile na izborima, već su izvele ključnu akciju za pobedu - dovele su na glasačka mesta za polovinu više birača nego na prošlim izborima. Recept je jednostavan - potruditi se aktivistički, od kuće do kuće, od čoveka do čoveka, pa zatim logistički, pomoći u prevozu i dolasku do glasačkog mesta, i konačno u javnosti, sa veselim okupljanjima. Mediji i troškovi kampanje manje su važni, važni su brojevi i isključivanje straha. Okolnosti u prilog Sardinama bile su regionalni izbori, gde se najbolje radi lokalno, i buđenje razočaranih i zapuštenih gradskih glasača. Velika gradska središta ostaju mesta glavne političke moći, dok je parlamentarne demokratije.

Manjinska vlada slovenačkog premijera Marjana Šarca pala je zbog nedavnog odlaska nekoliko ministara: zadnji i ključni bio je odlazak ministra finansija. Dotični ministar je tako minirao vladin pokušaj da ukine dodatno zdravstveno osiguranje, zlosrećni projekat koji je od savezništva sa vladom bez formalnog učešća u koaliciji udaljio i stranku Levica. Levica je na početku mandata dala odličan predlog o potpunom ukidanju dodatnog zdravstvenog osiguranja: reč je o pravoj korporativnoj shemi (sa odobrenjem države) koja traje već šesnaest godina, da za to izmišljene osiguravajuće agencije maznu državne pare i udruže ih sa dodatkom otetim od građana, kojima zatim nude iste usluge koje im država inače osigurava.

Znam kako to izgleda, jer su me pred samu operaciju vratili iz bolnice u vreme kada sam penzionisana; penzija još nije stizala i nisam imala od čega da platim dodatno osiguranje. Vlada dakle nije prihvatila predlog Levice nego je počela izmišljati svoj, koji je trebalo da ugodi svima priključenima na gore pomenutu shemu, i da istovremeno nekako zadovolji prilično besne građane. Ministar finansija je i to sprečio, sa mizernim objašnjenjem da ne daje blanko menice na više od 10 miliona… u vreme najvišeg i najsigurnijeg dvogodišnjeg proračuna u državi. Sve se to dogodilo jedva nedelju dana posle još jednog primitivnog ispada vođe opozicije Janeza Janše o lešu vlade koji se hladi.

Naziv „vođa opozicije“ veoma je relativan: reč je o ekstremno desnoj grupaciji sa kultom vođe, koja deluje pomoću naci-fašističkog medijskog centra, plaćenog uglavnom iz Mađarske. Sa tim su povezane para-militarne grupe („varde“), neonacisti, domobranski revizionisti i svašta od sub-političke blatne faune. Ne slede odmah izbori, nego nešto opasnije - predsednik države, manijakalni instagramer Borut Pahor, treba da predloži novog mandatara i za to ima tri pokušaja. Može se desiti da predloži Janšu.

Može se desiti da Janša dobije najveći broj glasova na izborima. No ni u prvom ni u drugom pokušaju Janša neće moći da sastavi vladu - nije mogao ni na prošlim izborima, premda je dobio najviše glasova. A čak i ako među političarima bude dovoljno gnjida sa samoubilačkim instinktom (nema političke grupe koja je preživela savezništvo sa Janšom), Ljubljana i drugi gradovi imaju dobru praksu u rušenju Janšine vlade sa ulice. U slučaju izbora, uzor je Sardina…

To je veza između italijanskog i slovenačkog primera: sa jedne strane, dosadna, plitka, providna i nimalo inspirativna parlamentarna demokratija i njeni rituali, sa druge pametno planiranje građana i njihovog sveta, ulice. Letos je odrpana parlamentarna demokratija hladno prekinula naskok Salvinija; ove zime, Sardine su sa ulice pokazale šta znaju. Slična uspešna kombinacija može se dogoditi u Sloveniji: recimo da je to najbolje što Evropa može trenutno da izvede, ili bar šta može da se uradi protiv naci-fašističkog puča, najveće pretnje evropejstvu.

Jer, na drugoj strani ne izgleda dobro. Profesionalni novinari u koliko-toliko normalnim medijima se u većini ne usuđuju da napišu nešto o realnim Trampovim ispadima, da ne bi pali u neki diplomatski klinč. No svako je mogao gledati i slušati neposredan prenos iz Davosa.

Nikada, nijedan totalitarni vladar, nigde na svetu nije govorio kao Tramp: ne samo da je zaslužan za prirodne resurse Severne Amerike (nisu postojali ili nisu bili otkriveni pre njega), nego je zaslužan za čistoću vazduha i vode - u državi koja se takmiči sa Kinom u najvećem i najgorem zagađivanju planete; radnici i srednji sloj nikada nisu bili srećniji, čak im se daje i nešto više novca, što je zaista neverovatno plemenito; zasadiće trilione drveća; tu onda dođu smešni detalji - kao sklopio je dogovor sa Kinom - a ko je uopšte izazvao problem, koji u SAD skupo plaćaju, posebno farmeri? I ko to sve kvari - zlobni proroci (tako on vidi naučnike) i zlobni socijalisti (tako on vidi američku Demokratsku partiju), svi ti zaverenici koji su organizovali hoax protiv genija. I naravno, ko vodi i vodiće, pretpostavljamo posle drugog njegovog mandata, sav taj neviđen progres, čistu okolinu i sreću - pa njegova kći Ivanka, ko drugi, valjda kao prva predsednica SAD 2024, sem ako se ne promeni Ustav i predsednik ne dobije doživotni mandat. Čak su mnoga bogataška srca zadrhtala od straha u Davosu na ovakvu perspektivu. Ako Trampov govor i kupovina Velike Britanije koja je u toku nisu ubedili Fon der Lajen da EU treba glavom bez obzira da beži iz NATO i da svu svoju diplomatiju Evropa treba da isproba na Iranu i uopšte u domaćem afro-azijskom susedstvu, onda jao nama. Svet je promenio polove i danas kapitalizam lažima, cenzurom, ulivanjem straha, zaglupljivanjem i ratom hoće da drži svet u ruci, dok levi pokreti, razjedinjeni zbog nezaslužene krivice i marginalizacije, vide svet kritičkim okom i debatuju sa razumnim zaključivanjem.

Sve tri pouke objedinjuje Vesna Pešić, ukazujući na nedvosmislenu nameru srpskog predsednika da ukine sve što je još funkcionalno u parlamentarnoj demokratiji, na osnovu početne uzurpacije Ustava i preuzimanja prerogativa koje predsednik države inače nema. Postoji putinska paralela, jer je u toj državi prečica jednostavna. No srpska situacija je, bez obzira na paralele, još uvek realno mnogo bliža italijanskoj i slovenačkoj. Kooperativna kombinacija dosledne primene parlamentarne demokratije i akcije sa ulice mogla bi biti efikasna. To je nešto što ni u Rusiji ni u SAD građani ne mogu ostvariti. Kob malih evropskih brojeva može biti ključna prednost.

( Svetlana Slapšak )