Psi mira

Ima ljudi koji kao da ne vole da razumeju jezik kojim govore otkad znaju za sebe, maternji jezik svoj: kažeš im da nešto ne voliš, a oni odmah izvode zaključak da ti to, u stvari, mrziš.

U našem je mentalitetu da negaciju jednog glagola, recimo, tumačimo kao glagol sa suprotnim značenjem. A ne voleti nešto ne znači automatski da to nešto mrzimo.

Mnoga deca se zgroze kad im u tanjir sipaš boraniju. Dete ima pravo na osećanja, ima pravo na svoj ukus. Na roditelju je da kanališe detinju ekspresivnost. Ako dete kaže: „Ali ja ne volim boraniju!”, vi ćete mu blagim tonom reći: „Dobro, važno je da je ne mrziš. Kad bi mrzeo boraniju, ti zaista ne bi mogao da je pojedeš. Ali pošto je samo ne voliš - poješćeš ti to.”

Ili, eventualno, lepo naučite decu da kad nešto mrze, tako i kažu: neću to jer mrzim to.

Ja, na primer, ne volim pse. To je danas opasno reći. Ne zbog pasa, nego zbog ljudi. Izgovoriti rečenicu „ne volim pse” znači navući na sebe omrazu i obeležiti sebe kao lošeg čoveka. Niko mene, recimo, neće pitati da li ja mrzim pse. A kad bi me pitao, dobio bi odgovor: ne, ja nipošto ne mrzim pse. Ali ih, jednostavno, ne volim.

Ne volim ni one pse koji imaju vlasnike (o tome ćemo više kasnije), a ni lutalice ne volim. Ni velike pse ne volim, ni male.

Zavoleo sam, istina, nekoliko pasa u životu. Ali oni su za mene bili ličnosti, konkretne individue – a ne psi. Razgovarao sam s njima najozbiljnije. Dešavalo mi se i da ih upitam za savet.

Psi su važan deo beogradske stvarnosti, i to ne odskora. Oni su, ujedno, i barometar ljudske usamljenosti. Porast broja pasa direktno ukazuje na to da je i usamljenih ljudi sve više.

Žene se, reklo bi se, dublje vezuju za pse od muškaraca. Taj utisak potiče, možda, otuda što te žene s psima viđamo napolju. Ne znači to da su Beograđanke generalno usamljenije od Beograđana; poenta je u tome da kod ženâ usamljenost više dolazi do izražaja kad izađu napolje, dok muškarce samotnjaštvo više izjeda kad su kod kuće, kad ih, dakle, ne vidimo.

Ljubav Beograđanki prema psima poprima fascinantne dimenzije. Hiljadu puta sam, u prolazu, čuo kako se neka gospođa obraća svom četvoronožnom mezimcu rečima: „Dođi da ti mama namesti tu ogrlicu”, ili, „sad će mama tebi, dušo moja, da dâ nešto da pojedeš”, ili, jednostavno, „ljubi ga mama”.

U zavisnosti od prolaznikovog raspoloženja, takav izraz transferisane materinske nežnosti, česta pojava kod naših sugrađanki srednje i starije životne dobi, izazvaće različite reakcije: nekad prezriv osmeh, nekad zgražavanje, nekad i pogrdan komentar, nekad, pak, nalet saosećanja i nežnosti, ili, kako to kod mene u takvim slučajevima uglavnom biva, veliku tugu.

Izvorno ponižavanje vukova koji su prišli čoveku i postali psi, sada se dodatno produbljuje daljim ponižavanjem psa koji se poljuđuje, to jest identifikuje sa čovekom, odnosno s detetom. Beogradski kučkari - ima nečeg ružnog u toj reči, ali oni sami sebe tako zovu, neretko i s ponosom, te ovo nije nikakva uvreda - po svaku cenu odbacuju izraz „gospodar” kad se govori o njihovoj ulozi u tom odnosu s psom. Ne, brecnuće se oni, kakav crni gospodar, ja sam - vlasnik, tj. vlasnica! Lišavajući psa ono malo dostojanstva što mu je filogenetski preteklo, čovek degradira i sebe odbacujući zvanje gospodara, koje je kudikamo dostojanstvenije, da bi prihvatio materijalističku odrednicu „vlasnik”, koja samo još više unižava i njega i psa. Zar je moguće biti vlasnik živog bića? Ne, vlasništvo ostvarujemo nad predmetima, nad nekretninama, nad poljoprivrednim zemljištem. Pas nije stvar, i morbidno je kad kažemo da smo mu vlasnici.

Ali u tom zecu čuči grm, progovara mangupski beogradski duh, sklon izvrtanju svega, pa i narodnih umotvorina. Kad bi kučkar sebe nazvao gospodarom, što je čovek psu od pamtiveka bio, on bi faktički priznao da je pas njegov - rob.

Oto Vajninger (1880–1903), koji pseću vernost karakteriše kao „smisao za ropstvo”, doživljavajući psa kao „simbol zločinca”, piše nešto i o onome što kod pasa nikako ne volimo: a to je kad laju na nas. Kidisanje i skakanje nećemo pominjati, a na to u Beogradu morate biti spremni, i to naročito od tzv. vlasničkih pasa, već ćemo se zadržati na tom benignom, da kažemo: verbalnom obliku psećeg nasilja, na lajanju:

„Zanimljivo je na koga pas laje”, piše Vajninger. „On po pravilu laje na dobre ljude, a ne na proste, pseće prirode.”

„Strah od psa je problem; zašto nema straha od konja, od goluba? Taj strah je strah od zločinca”, navodi dalje bečki filozof u prevodu Branimira Živojinovića.

Beogradski psi su privilegovani u odnosu na pse u mnogim evropskim i svetskim gradovima. Tu privilegovanost izborili su, pre svega, svojom brojnošću. Izgubili su, odnosno gube status živog bića (jer živo biće ne može imati vlasnika), ali su zato stekli nešto što bi se već moglo nazvati građanskim pravima.

I oni nesrećni, odbačeni psi, koje su neki Beograđani, da li iz nemara i bezdušja, da li iz neke nužde koja ih je pritisla, odvezli do Avale, Košutnjaka ili do najbližeg parka, pa ih samo isterali iz kola i ostavili da se snalaze kako znaju i umeju, ali i oni srećniji, ušuškani psi kojima se „vlasnice” obraćaju kao rođenoj deci - neprestano su na gubitku. Služe svojim ljudima kao uteha, kao nešto živo što se može zagrliti i maziti u nedostatku ljudskog bića, ali šta oni zauzvrat dobijaju? Hranu, vodu i smeštaj ako su zbrinuti, odnosno stravu, glad i led - ako su završili na ulici.

Ali možda svi ti psi, koji u miru gube rat od onih koji im tepaju kao mame i tate, samo stupaju unapred zacrtanom stazom psećeg usuda. „Oči psa neodoljivo izazivaju utisak da je pas nešto izgubio; iz njih (kao, uostalom, i iz celog bića psa) progovara izvestan zagonetan odnos prema prošlosti. Ono što je izgubio jeste njegovo Ja, sopstvena vrednost, sloboda”, razmišlja Vajninger.

Posle više od trideset priča objavljenih u serijalu „Beograd za upućene”, ovo je prva u kojoj sam se, svesno se izlažući riziku, ogrešio o zagovornike političke korektnosti i štrojenja uma. Omiljena njihova rečenica - „ko ne voli pse, ne voli ni ljude” - neretko bolan odjek pronalazi upravo na licima tih vlasnika, na kojima se ne ogleda nežnost prema bližnjem ljudskom biću. I zaista: ko voli pse, ne mora nužno voleti i ljude. Pa isto i obrnuto: ko voli ljude, ne mora obavezno voleti i pse. Važno je da se mržnja zauzdava.

( Vladimir D. Janković )