Sivo nebo

Pre neki dan sam samoinicijativno, premda bez preke lične potrebe, izašao iz stana kako bih prostor ustupio sinu kome je trebalo da dođe devojka. Imao sam, istina, nešto sitno da obavim u foto-kopirnici, pošti i banci, ali sam znao da će mi ostati najmanje dva-tri sata za bazanje, čemu sam se i radovao, budući da sam prethodnih dana bio prikovan za kompjuter zbog cajtnota u koji sam upao prevodeći s francuskog najnezgodnije i za živce najubitačnije štivo - stripove.

Ispavši ćale-šmeker pred sinom, koji je, opet, gotovo ravnodušno primio moj velikodušni očinski gest, izašao sam napolje i tek tad primetio ono što mi je promaklo dok sam sedeo unutra. Rominjala je oštra kišica, neprijatna, ali ne takva da bih se vraćao po kišobran. Slaba, dakle, ali kasnije će početi jače da pada.

Sivo beogradsko nebo (može li se uopšte reći da nebo pripada jednom gradu, makar i delić neba, jer grad ipak stoji u mestu, a za nebo imam utisak da je u neprestanom pokretu, čemu u prilog idu i pisanje Emanuela Svedenborga i predavanja Vladete Jerotića), to, dakle, sivo nebo koje mi, generalno, nikad nije smetalo - zavoleo sam ga, štaviše, u dvanaestoj godini života, kad, prema mističnom učenju, dobijamo drugo „ja” koje će nas pratiti do kraja ovozemaljskog života - sada kao da se blago podsmevalo mojoj želji da se istaknem lafovskim postupkom koji, pritom, ima nesporno podsticajan efekat na ono što bi baš nebu trebalo da je najdraže: na ljubav.

Kako sam se udaljavao od kuće, uveliko već prešavši crtu kad sam čvrsto rešio da ću napolju ostati što duže, pa i duže nego što sam sinu najavio, obuzelo me je neugodno osećanje, zaista pre neugodno nego, šta znam, mučno - osećanje da nemam kuda da odem, osećanje da se ne mogu javiti nijednom drugu i uznemiriti ga pitanjem: šta radiš sad, možemo da se vidimo? Ja uglavnom ne volim kad mene tako pozovu, pa što bih radio drugome ono što ne volim da drugi radi meni?

To osećanje da nemam kuda da odem (odavde) ima i svoju svetlu stranu, ma koliko ona daleka i skrivena bila tog toplog, tmurnog, kišuckavog februarskog popodneva. Nikada nisam ozbiljno razmišljao o tome da nekud „bežim”, niti o tome da bih želeo da živim bilo gde nego ovde. Utisak da jedino u Beogradu želim da živim pojačavao mi se upravo kad bih putovao nekud, i to naročito na mestima koja mi se veoma dopadnu; vrlo malo vremena bilo bi mi potrebno da osetim to, da osetim razgovetno i nedvosmisleno: kako mi je tamo lepo, kako mi sviđa, ali kako mi nikad ne bi palo na pamet da ovo mesto menjam za ono tamo.

Kakva je to sila (ili mila) koja čoveka održava u ljubavi prema rodnom gradu, u kojem je proveo ceo život? Večiti nezadovoljnici reći će da je to inercija, pragmatični analitičar zapaziće da je - u mom konkretnom slučaju - to zato što mi je rodni grad dovoljno veliki (pitanje je da li bi ljubav bila ista da sam iz neke varoši od pedeset ili varošice od petnaest hiljada stanovnika), dok će elitni pseudoromantičari početi da raspredaju o neuništivom beogradskom duhu i bla-bla. Među tim elitistima, koji mahom nastanjuju „krug dvojke”, najviše je onih koji čim iz tog tramvajskog serkla izađu - zveraju oko sebe kao da su se obreli u Ndžameni ili Manausu.

I, ništa. Kad sam se - dvaput iskisao, jednom u međuvremenu osušen - vratio kući, u stanu nije bilo nikoga. Mrak je bio i unutra i napolju. Nisam mogao da se setim ni kuda sam tačno išao, ni kako sad da se vratim stripovima. Neka podnošljiva, mirna praznina ispunila me je celog, i osetio sam da sam svetliji od mraka koji me privremeno okružuje: oko mene sve je bilo crno, a u meni sivo nebo, beogradsko.

( Vladimir D. Janković )