BEOGRAD ZA UPUĆENE
Čovjek u civilu
Ovlašan pogled na njegovo lice nikad mi nije otkrio neko nežno osećanje u tom čoveku kome bi, opet, osmeh lepo pristajao jer ni njegovo lice nije ružno, a ni zlonamerno. On, u stvari, nije mrgud, iako ćuti i, izgleda, ne može ni sa kim da se druži
Teško je reći šta taj čovek radi i zbog čega je stalno tu. Kad sam ga prvi put video, učinio mi se pitom; očiju uprtih u onu blisku, radosnu tačku koja nam se ukazuje kad osluškujemo reči nade, u patikama koje kao da je pozajmio - stajao je na kiosku i razgovarao telefonom, prelistavajući novine za koje, očito, nije imao novca. Pomislio sam da zove rođaka ili druga koji mu je obećao da će mu naći posao. Izgledao je kao došljak iz unutrašnjosti koji je pretrpeo udarac i stoički ga podneo, a sad pokušava da započne nešto što bi ličilo na novi život.
Stanuje, po svemu sudeći, tu kod nas, u Šumicama, ili možda u hotelu „Srbija” - zaključio sam kad sam ga video drugi, treći put. U srednjim četrdesetim, guste, grgurave svetle kose, krupnih očiju i donekle produhovljenog izraza, ubrzo je dobio, ili kupio, nove pantalone i cipele, pa se činio sigurnijim. Nije mi bilo teško da se prisetim prvog utiska, koji je sada dobijao na snazi; taj čovek je policajac u civilu. Vremenom će mi, međutim, bivati sve manje jasno na kakvom je to zadatku.
Nikada ne pije alkohol. Ponekad, naročito u večernji čas, sedi na žardinjerama ispred supermarketa u Šumicama i zuri u lica retkih prolaznika dok oni gledaju u stranu.
Popodne šparta parčetom Ustaničke što prati šumu, od Doma zdravlja do Grčića Milenka, pa natrag.
Njegov zadatak, po mojoj bojažljivoj proceni (o tom tipu ni s kim nikad nisam razgovarao), podrazumeva praćenje ljudi iz komšiluka, prikupljanje podataka o obaveštajno zanimljivim osobama. A opet, i suviše je providan, čak i za takvo zanimanje. Posmatrajući ga, zaključio sam da je posao jednog policajca na zadatku koji mu, možda, i nije poveren - zastrašujuće sličan poslu pisca na tekstu koji, u viru piščevog straha da će prestati da bude pisac, neće ni biti napisan.
Često ga srećem tu u kraju. Ovlašan pogled na njegovo lice nikad mi nije otkrio neko nežno osećanje u tom čoveku kome bi, opet, osmeh lepo pristajao jer ni njegovo lice nije ružno, a ni zlonamerno. On, u stvari, nije mrgud, iako ćuti i, izgleda, ne može ni sa kim da se druži. Da li po službenoj dužnosti, ili prateći volju svoje naravi, on je uglavnom sâm. I nešto iščekuje; poziv onog rođaka ili prijatelja koji je obećao da će mu naći posao, direktive pretpostavljenog, ili glas koji će ga izvesti iz senke hotela, ili nekog stančića u blizini, u kojem ćuti, još buljaviji nego na ulici.
Saznanje, ili pomisao, da je on policajac, a ne, recimo, povratnik s robije ili čovek kome je neki pijani transilvanski nadničar silovao i zaklao ženu pa spalio kuću negde u homoljskom nevidišu - ohrabrilo bi me, ma koliko nemao poverenja u tog čoveka koji ne želi da ga dokuče. Bolje da je policajac nego ne znam ni ja šta. A i oni u uniformama ga ne diraju. On sa njima, pak, opšti kao ražalovani poručnik s aktivnim zastavnicima.
Jednoga dana, čovek u civilu koji se neko vreme motao oko hotela „Srbija” otići će u Ameriku. Zaposliće se na nekom gradilištu u Nebraski ili Ajovi i sedeti na žardinjeri ispred supermarketa u nekoj tamošnjoj varoši. Najveći njegov strah - da se suoči sa činjenicom da on, jednostavno, nije od ovoga sveta - prenosiće se na Amerikance, možda na žitelje nekog naselja u kojem, nalik sivom obelisku u šumičkoj dubodolini, ka oblacima seže zdanje hotela „Amerika”.
( Vladimir D. Janković )