Ćutanje tajkuna

„A šta se neće dati za slobodu? Zar kakav milioner, sa zamkom o vratu, ne bi sve svoje milione dao da makar samo malo vazduha udahne!“, F. M. Dostojevski, „Zapisi iz mrtvog doma“

U kolumni Reč tajkuna u dnevnom listu Danas nedavno je iznet stav da nema ničeg lošeg u zaradi prvog miliona. Reč je o kolumni u kojoj se, pored razumnih poslovnih saveta liderima iz sveta politike i biznisa, nađu i kontroverzne tvrdnje iz libertarijanskog repertoara. Recimo: da nema ničeg negativnog u odlasku (obrazovanih mladih) ljudi u inostranstvo, da su državne firme zlo, da je socijalizam „vampir“ kome „valja zabosti glogov kolac u srce“, da su kod privatnika plate pravedne, da su jedinci „nedorasli, slabi, nefunkcionalni, razmaženi narcisi“. Ne znamo identitet autora niti razloge zbog kojih se krije iza ovakvog potpisa. Možda se plaši odmazde koja je zadesila njegovog, kako kaže, uvaženog kolegu Miroslava Miškovića. A možda je reč o novinarskom triku da se privuče pažnja čitalaca.

Prvi problem sa pomenutim stavom „tajkuna“ je to što je on sam prošle godine, hrabro pozvavši privrednike na protest protiv Vučićevog režima, napisao da je „u vreme Vučićeve vlasti formiran sloj SNS biznismena koji su ime i bogatstvo stekli lukrativnim poslovima u sivoj zoni s državom i državnim preduzećima“. Kako sad to kad nema ničeg negativnog u zaradi prvog miliona?

Drugo, uzmimo da je istina to da je svaki milion - ne dinara, nego evra, dolara, franaka i drugih „jačih“ valuta - u Srbiji stečen na pošten način. Koliko onda milionera uspeva da sačuva svoje bogatstvo bez dilova sa naprednjacima, a kamoli da ga uveća (što „tajkun“ smatra odlikom pravih bogataša)? Koliko biznismena među njima uspeva da posluje bez nameštanja, tj. da pošteno dobije posao na tenderu, obezbedi licence i dozvole, izbegne reketiranje i šta sve ne?

Ko u Srbiji može na pošten način da stekne prvi milion i da ga uveća, sigurno mori i „tajkunove“ kolege koje su se, kao i svakog marta, okupile na „srpskom Davosu“ - Kopaonik biznis forumu. Ovaj tradicionalni događaj organizuje Savez ekonomista Srbije, pod pokroviteljstvom predsednika Vlade (trenutno članice SNS). Teme su naizgled bile uobičajene: od makroekonomskih trendova i strukturnih reformi do digitalne transformacije i strategije pametne specijalizacije. Provukle su se i neke koje se odnose na širi društveni kontekst, kao što su strategija inkluzivnog rasta, rodna ravnopravnost i odliv mozgova.

Ali ni tu, sudeći po dostupnim izveštajima, nije bilo hrabrih ideja i ocena. Ni reči o tome koga treba uključiti u inkluzivni rast, zbog čega rodne ravnopravnosti nema ni u društvu ni i u biznisu i zašto mladi talenti odlaze iz Srbije. Da ne govorimo o „slonu u sobi“ svakog biznis foruma: stanju u medijima, nedostatku političkog dijaloga i endemskom siromaštvu. Dobili smo još jednu tužnu potvrdu istinitosti tvrdnje nobelovca ekonomiste Pola Krugmana da ekonomisti znaju cenu svake stvari, ali ne i njenu vrednost. Možda naši privrednici znaju nešto što mi ne znamo - strpeti se još malo, jer „proći će i njihovo“. Ili znaju da neće skoro proći, pa se prilagođavaju. Ili im možda odgovara da umesto jednog patrona dođe drugi, čiji dolazak na vlast potajno finansiraju.

Naravno, niko ne očekuje aktivizam od domaćih privrednika, ponajmanje onaj politički ili društveno odgovorni. Biznis je biznis, a politika - politika. No, je li to baš tako? Na zapadu je sve uticajnija škola mišljenja koja kaže da bi kapitalisti trebalo da dele više svog profita sa zajednicom iz koje potiču i u kojoj deluju. Tako je harvardski profesor i guru poslovne zajednice Majkl Porter smislio koncept „zajedničke vrednosti“ (shared value) kao odgovor na to što se biznis sve više smatra uzrokom društvenih, ekoloških i ekonomskih problema.

Istraživanje sprovedeno među alumnistima Harvardske poslovne škole pokazalo je da 66 odsto ispitanika smatra da je rešavanje pitanja rastuće nejednakosti i siromaštva, stagnacije srednje klase i ograničene ekonomske mobilnosti važnije od povećanja privrednog rasta. U tom smislu, UN su nedavno ponovo pozvale sve biznise sveta da aktivno doprinose stvaranju kulture vladavine prava i zaštite ljudskih prava. Kako su navele, odgovorna preduzeća imaju korist i često zavise od pravne sigurnosti, transparentnosti i predvidljivosti, što su sve elementi vladavine prava. Dakle, dugoročno gledano - a pravi poslovni lideri jedino tako i planiraju - pre nego od Vučića, domaći biznismeni bi trebalo da zaziru od brazilskog scenarija. Naime, u devetoj po veličini privredi sveta sve su učestaliji pozivi na bojkot kompanija koje podržavaju autoritarnog desničarskog predsednika Bolsonara.

Najveće muke u našem društvu nisu „tajkunske“: kako pošteno zaraditi prvi milion i da li će navodno pošteni DS milioneri preživeti pred naletom nepoštenih SNS milionera - već najveće stope siromaštva i nejednakosti u Evropi i činjenica da polovina zaposlenih ne može da priušti minimalnu potrošačku korpu. To su prepreke za održivi i inkluzivni privredni rast u kojem će i biznisima ići dobro. U eri opsednutosti iskustvom klijenata, naši privrednici bi mogli da sagledaju i druge strane njihovog života, a ne samo trenutak kada im prodaju robu i usluge. Ko zna, možda bi baš glas hrabrih i odgovornih privrednika, u nedostatku jake demokratske opcije, mogao da bude odlučujući tas na vagi da društvo krene u dobrom pravcu. Protiv koruptivnog režima, ali i protiv neodgovornog kapitalizma.

PEŠČANIK.NET

( Ivan Sekulović )