Emocija u doba korone

Negde duboko, ispod slojeva informisanost, negde daleko miljama udaljena od razuma, ušuškana teorijama zavere, brojevima zaraženih i umrlih šćućurila se jedna emocija. Drhti stidljivo u polumraku naših izgubljenih duša i čeka da je primetimo. Svesna da joj i sada okrećemo leđa i da užurbanost od posla, nemanje vremena od raznih poslovnih i vanposlovnih aktivnosti menjamo zatrpavanjem potrebnih i nepotrebnih informacija pokušava da nas ulovi.

Lovi nas tako po kućama koje jedva da poznajemo, po stanovima u kojima kao da nismo ni živeli, između razgovora sa porodicom koju slušamo a dugo ih već ne čujemo i njihove rečenice iznova su kadar nemog filma na platnu naših života.

Taman kada i počne da navire pojavi se neka od notifikacija na našim pametnim telefonima, sjajno programiranim da nam sve kraćim i sve površnijim sadržajem daju bezbednu distancu i izvuku nas od tog strašnog susreta. I gde si sada zapela i proganjaš nas tako uporno! Kuvam, snimam, vežbam, fotografišem i baš nemam kad tobom da se bavim. Čeka me osma epizoda šeste sezone serije i baš sada ne mogu sa tobom da se bavim!

U par navrata kao da smo se susreli, bio je to kratkotrajni melanholični susret! Ti nevaljalice navrla si nam misli svega onog čime se ne ponosimo i što nas tišti! Zbog tebe smo lošije spavali i zašto se sad čudiš što nećemo da se sretnemo sa tobom? Baš u sred pandemije i tobom da se bavim! Sačekaj da se sve vrati kao što je bilo pa se možda sretnemo kroz koju godinu na udobnom kauču psihologa, kroz neku ugodnu terapiju propisanu od strane psihijatra ili pak natalnu kartu skupog astrologa koji će nas rekonektovati novom tehnikom “hilinga”.

Eto pa vidimo se nekada i hvala ti što razumeš da sada moramo da operemo ruke od svega pa i od tebe. Praštaj, budućnost sveta je u pitanju!

( Ana Ristić )