Rusi i dalje moćni u Crnoj Gori

Posljednju deceniju u Crnoj Gori obilježilo je snažno ekonomsko prisustvo ruskih kompanija i pojedinaca:

Bilans toga je 1,3 milijarde eura investiranog novca iz Ruske Federacije (RF), 1.722 registrovane kompanije u Crnoj Gori u vlasništvu ruskih državljana, kostantni rast ruskih turista koji je dostigao 316.000 sa 2,87 miliona noćenja i oko 240 miliona eura novca prihoda po tom osnovu na godišnjem nivou, kupovina brojnih kuća i stanova, 24 miliona eura koje su ruski građani platili po osnovu poreza na promet nepokretnosti…

Vitalne ekonomske veze dvaju država i dalje se održavaju, uprkos činjenici da su se bilateralne političke veze pogoršale kada je mala država na obali Jadranskog mora pojačala napore da završi proces učlanjenja u NATO savez.

Pogoršanje političkih veza kulminiralo je nakon navodnog pokušaja državnog udara 2016. godine i ruske podrške opozicionom savezu okupljenom oko Demokratskog fronta (DF).

Uprkos tome, ruske investicije u Crnoj Gori nikada nijesu pale ispod 10 odsto ukupnih stranih direktnih investicija (SDI).

Ukupne ruske investicije čine blizu trećinu bruto domaćeg proizvoda (BDP) Crne Gore (30 odsto), a ta država kumulativno i dalje zauzima lidersku poziciju kada je riječ o o pojedinačnim investicijama.

SDI su glavni pokretač ekonomskog rasta Crne Gore od sticanja nezavisnosti 2006. godine do danas, a zvanični podaci Centralne banke (CBCG) pokazuju da je od nezavisnosti, pa do sredine prošle godine u malu crnogorsku privredu uloženo ukupno 8,1 milijarda eura, od čega je 1,3 milijarde iz RF.

Od 2006. godine Rusija je pored Norveške i Italije među tri vodeća investitora u Crnoj Gori. Ostali važni investitori u tom periodu su Austrija, Švajcarska, Kipar, Holandija, Srbija, Slovenija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

U periodu od 2007. pa do 2016. godine značajan dio novca u Crnu Goru je dolazio iz zemalja koje su označene kao ofšor destinacije.

Jedna od najvećih i najznačajnih ruskih investicija - kupovina Kombinata aluminijuma (KAP) dolazi od kompanije koja je registovana na Kipru. To je firma Centralna evropska aluminujumska kompanija (CEAC) u vlasništvu ruskog biznismena Olega Deripaske.

Prema zvaničnim podacima iz crnogorskih registara, trećina svih stranih kompanija u 2016. godini, odnosno 1.722 preduzeća bils su u vlasništvu ruskih državljana.

To je 32 odsto od ukupnog broja registrovanih kompanija u vlasništvu stranaca kojih ima oko 4.200 prema podacima MONSTAT-a.

U prvim godinama nakon nezavisnosti, ruski korporativni uticaj činio je oko četvritinu crnogorske privrede prvenstveno zbog vlasništva Deripaske nad KAP-om.

Kontrola na KAP-om, Rusiji je dala dodatni ekonomski uticaj jer je ta fabrika crnogorskoj Elektroprivredi u velikom mjeri bila dužna novac, dok ju je kontrolisao Deripaska.

Ruski udio u crnogorskoj ekonomiji značajno se smanjio posljednjih godina i to sa 29,4 odsto ukupnih prihoda u 2006. godini na 5,5 odsto u 2015. godini.

Slični trendovi mogu se vidjeti i u analizi broja zaposlenih koji rade u firmama koje je RF kontrolisala i to sa 14,2 odsto u 2007. godini na 2,3 odsto u 2015. godini, opet prvenstveno zbog gubitka kontrole u KAP-u.

Fabrika aluminijuma je bila daleko najveća imovina u vlasništvu ruskog biznismena, većina drugih ruskih kompanija koje rade u Crnoj Gori su male i rasprostranjene u različitim podsektorima uslužne industrije.

Zavisnost crnogorske ekonomije od ruskih ulaganja u nekretnine i turizam povećava mogućnost da dalje pogoršanje bilateralnih odnosa dvaju država može predstavljati rizike po crnogorsku privredu.

Privatna tužba - prijetnja javnim finansijama

Najznačajnija ruska investicija u Crnoj Gora koja je obilježila početak bliske ekonomske saradnje neposredno prije crnogorske nezavisnosti je kupovina KAP-a i nikšićkih Rudnika Boksita od strane Deripaske.

On je vlasnik ruskog giganta Rusala koji je preko kiparske ofšor firme Salomon enterprajzins (kasnije preimenovan u CEAC) kupio za 58 miliona eura 65,4 odsto KAP-a i 32 odsto nikšićkog rudnika Boksita.

Tim ugovorom je bilo definisano i da Deripaska otplati 90 miliona eura duga KAP-a i Rudnika Boksita. Dio ugovora je da KAP dobija struju po povlašćenim cijenama od državne Elektroprivrede sve do kraja 2010. godine.

Nakon isteka tog perioda, Deripaska je pokušao da dobije dodatne subvencije.

Da bi osigurao jeftino i sigurno snabdijevanje fabrike strujom, on je pokušao da preuzme punu kontrolu nad proizvodnjom električne energije u Crnoj Gori, tako što će kupiti pljevaljsku Termoelektranu i Rudnik uglja, ali njegove namjere stopirane su u državnom parlamentu 2007. godine.

Kontrola cjelokupnog lanca snabdijevanja bi smanjila troškove energije KAP-a i obezbijedila jedinstvenu kontrolu nad jednim od najvažnijih inputa u aluminijumskoj proizvodnji.

Od privatizacije, Kombinat je bio najveći potrošač električne energije u Crnoj Gori sa skoro dvije milijarde kwh godišnje ili blizu polovine ukupne potražnje električne energije u zemlji.

Globalna ekonomska kriza imala je ogroman uticaj na poslove Deripaske koji bilježe gubitke u milijardama.

Posebno je teško bila pogođena industrija aluminijuma, uključujući KAP i Rusal. KAP je ostvario ogromne gubitke, a kompanija je smanjila broj zaposlenih sa 2,116 u 2007. na 1,344 u 2010. godini.

Te godine u oktobru, CEAC i crnogorska Vlada potpisali su novi sporazum, prema kojem je crnogorska država povratila 29,3 odsto KAP-a i 31,45 odsto Rudnika Boksita.

CEAC je zadržala prava upravljanja, a Vlada je imenovala članove odbora s pravom na veto u obje kompanije.

Crna Gora je KAP-u obezbijedila državnu garanciju u iznosu od 135 miliona eura, za nove kredite kod stranih banaka.

U suštini, ruski vlasnik KAP-a dobio je tačne tražene uslove - državnu garanciju za zajmove, oprost državnog duga, smanjenje broja zaposlenih i dodatnih dva miliona eura iz državnog budžeta za pokriće otpremnina.

Ali, KAP nije obezbijedio povlašćenu cijenu električne energije.

Već u februaru 2011. godine mađarska OTP banka obavijestila je Vladu da će se državne garancije aktivirati, jer KAP nije platio rate za kredit , a na kraju su svih 135 miliona eura isplaćeni iz državog budžeta jer ruski partner nije poštovao novi sporazum.

Na kraju, Vlada u junu 2013. godine podnosi zahtjev Privrednom sudu za pokretanje stečajnog postupka za KAP, a već 2014. godine prodala je većinski udio lokalnom preduzeću Uniprom za 28 miliona eura.

CEAC pokreće dva aribtražna postupka protiv crnogorske Vlade u Parizu i Beču, ali oba se završavaju u korist Crne Gore.

Nakon toga Deripaska pokreće privatnu tužbu pred kiparskim sudom koja je još u toku i za sada predstavlja ozbiljan rizik po crnogorske finansije.

Do 2013. godine, KAP je bio jedna od najvećih kompanija u zemlji i među 16 crnogorskih firmi u kojima su ruska pravna lica imala udio od 25 odsto ili više.

Nakon odlaska Deripaske iz Crne Gore, ruska preduzeća kontrolišu samo nekoliko industrijskih dobara u Crnoj Gori.

Za razliku od većine zemalja Jugoistočne Evrope Rusija u Crnoj Gori nema značajan uticaj na energetski sektor.

Pošto nijesu uspjeli da da preuzmu kontrolu nad Termoelektranom, rusko prisustvo u energetskom sektoru je ograničeno na distribuciju goriva u zemlji.

Lukoil Crna Gora, kćerka firma ruskog Lukoila, aktivna je na crnogorskom tržištu od 2006. godine. Uložila je oko 56 miliona eura u 11 bezninskih pumpi, što je svrstava na drugo po veličini preduzeće za distribuciju goriva, odmah iza kotorskog Jugopetrola koji je u vlasništvu djelimično državne grčke kompanije Helenik petroleum.

Posle dužničke krize, Grčka je pokušala prodati udio u kompaniji, a neki ruski investitori, uključujući i Rosneft, izrazili su interesovanje za tu kupovinu.

Obilježavajući godišnjicu odlaska Lukoila u Crnu Goru, generalni direktor kompanije Andrei Kuku rekao je da nemaju ambicije za monopolističku poziciju, ali da im je cilj da dostignu 15 odsto udjela na tržištu. Lukoil je 2008. godine proširio prisustvo na crnogorskom tržištu goriva kada je kupio lanac benzinske stanice Rokšped, koji ima unosne stanice duž crnogorske obale.

Na kraju, Novatek - ruska privatna kompanija, učestvuje u istraživanju nafte i gasa u crnogorskom podmorju zajedno sa italijanskom partnerom ENI. Dobili su koncesiju u drugoj polovini 2016. godine.

Za razliku od Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije, ne izgleda da Rusija ima za cilj da kontroliše crnogorsko tržište goriva.

Obim prodaje je mali, a malo je prostora za proširenje.

Rusija je najviše bila zainteresovana za kontrolu sektora proizvodnje električne energije, što se vidi u slučaju KAP.

Sve u svemu, prisustvo korozivnog kapitala, ne samo ruskog, u ključnim ekonomskim sektorima bilo koje zemlje je ranjivost, jer strane vlade mogu da koriste indirektan uticaj na investicione odluke privatnih firmi i pojedinaca na izglede za rast tih sektora i na te zemlje…..

Trgovinske veze nikada nijesu bile dobro razvijene

Iako su se investicije iz Rusije uglavnom značajno proširile od sticanja nezavisnosti Crne Gore, trgovinske veze dvaju država ostaju uglavnom nerazvijene. Ukupan robna razmjena od nezavisnosti do sredine prošle godine je oko 215 miliona evra (ili pet odsto BDP-a), što je relativno malo ako se ima u vidu kolika je suma ruskog novca ušla u Crnu Goru. Međutim, dok je trgovanje roba ograničeno, trgovina uslugama zasnovanim na turizmu, koji je jedan od ključnih stubova crnogorske ekonomije, ubrzana je. Od 2006. godine, glavni uvoz iz Rusije su naftni derivati, bazni metali i elektronska oprema. Glavni izvozni proizvodi iz Crne Gore u Rusiju su vino i poljoprivredni proizvodi. Međutim, primarni izvoz iz Crne Gore u Rusiju je u uslugama, odnosno turizmu, koji prema procjenama iznosi oko 225 miliona eura samo u 2016. godini.

Pogoršanje političkih veza negativno je uticalo na bilateralnu trgovinu dvaju država. Crna Gora se pridružila sankcijama EU protiv Rusije u 2014. godini, što je dovelo do embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Drugi ekonomski udar je došao u aprilu 2017. godine, kada je Rusija zabranila uvoz vina i drugih alkoholnih pića od crnogorske državne kompanije Plantaže uz obrazloženje da je kontrola pokazala prisustvo pesticida i plastike u vinima. Tokom proteklih pet godina, Plantaže su na rusko tržište( koje im je jedno od najvećih) izvezle oko 110 miliona flaša vina što je 20 odsto izvoza jednog od najpoznatijih crngorskih brendova. Plantaže su osporile tu odluku i pokrenule sudski postupak u RF koji još nije okončan, dok je crnogorska Vlada tvrdila je da je zabrana uvoza vina politički motivirana odlukom države Crne Gore da se učlani u NATO savez.

Rusko političko uplitanje

Odluku da Crna Gora bude članica NATO saveza, ruska Vlada je osudila i radila je na tome da to spriječi kroz podršku političkih grupacija u Crnoj Gori koje su se protivile članstvu u toj alijansi, a tokom 2015. i 2016. godine organizovano je nekoliko sastanaka između ruskih zvaničnika i cnorgorskih opozicionih lidera okupljenih oko DF-a.

Crna Gora se početkom 2014. godine pridružuje sankcijama koje je EU uvela Rusiji, a 2013. godine crnogorska Vlada odbija ruski zahtjev da im ustupi Luku Bar na korišćenje za koju su Rusi, prema nezvaničnim informacijama, ponudili oko dvije milijarde eura.

Crna Gora je 2016. godinu optužila RF da je pokušala da uz pomoć DF-a izvede državni udar, ali RF i DF su odbacili te optužbe.

Predstavnici najjače opozicione grupacije u Crnoj Gori tvrde da su optužbe protiv njih politički motivisane.

U toku je sudski postupak koji se vodi povodom tog slučaja, gdje se, između ostalog, sudi liderima tog saveza - Andriji Mandiću i MIlanu Kneževiću.

Mnogi iz DF-a optuženi su i da su učestvovovali u šemi pranja novca neposredno prije izbora 2016. godine.

Tekst je nastao u okviru istraživanja o ruskom ekonomskom uticaju u regionu Zapadnog Balkana (Crna Gora, Srbija, Makedonija i BiH), koji je sproveo Centar za studije demokratije (CSD) iz Sofije uz podršku Centra za međunarodno privatno preduzetništvo (CIPE) iz Vašingtona. U istraživanju za Crnu Goru su učestvovale Marija Mirjačić, novinarka Vijesti i Milica Kovačević, predsjednica CDT-a.

Istraživanje je rađeno od maja do kraja decembra prošle godine, a korišćeni su zvanično dostupni podaci crnogorskih državnih institucija i druge javne baze podataka.

( Marija Mirjačić, Milica Kovačević )