Pregaženi i uvrijeđeni

Čini se da je prelako nekoga uhapsiti. Samo pošalješ policiju, ništa lakše. Neko bi ironično pomislio: “Bože, kako li je lako zadovoljiti pravdu?!“.

Evidentno, lako je uhapsiti popa. Može i vladika, jer se ne brani, ali je zeznuto jer ga narod brani. Tu jednačinu glavni policajac nikako da shvati. Ne ide mu. Nije gledao ni čitao Kvaka 22.

Može i narod da se hapsi zbog statusa na facebook, mogu i administratori satiričnih stranica da se privode pravdi jer se mladim kvazi domokratskim i kvazi opozicionom strankama nije dopao humor i satira određenih briljantnih “pogrebnika“.

Ma može sve! Jer, nema granica a nema ni praga tolerancije. Tačka pucanja je daleko iznad tačke ključanja. Ključa stalno, ali je šerpa preduboka, a voda do pola, pa ne preliva.

Neko bi rekao da treba pažljivije hapsiti, da treba mućnuti glavom što povlači koje hapšenje i zapitati se “Da li idemo redom?“. Tajming, a? Niste čuli za to, a to je jako važno, kao i odnos glave i repa, odnos prioriteta, ideja o opasnom, o gnusnom. Reda izgleda nema, ima samo nagle i slijepe kontraproduktivne sile.

Da ima reda, jedna Verica bi odgovarala. Ne samo zbog neopravdano visoke plate, već zbog konkretnog ponašanja. Zbog nadmenog nastupa u emisiji kod Petra Komnenića. Zbog odsustva takta, stila i stida. Da ima kakvog reda, da postoji odeljenje etičke i moralne policije, odgovarala bi zbog odsustva korektnnosti, zbog iskazane beskrupuloznosti i ciničnog osmijeha koji govori “ne možete mi ništa jer ja sam uvezana“. Javno i direktno! Zbog pozivanja na tradiciju koja je opravdanje za sramotni nepotizam. Tako se oduzima šansa za zaposlenje onima koji su više zaslužili, bolje učili, imali više talenta, onima koji će otperjati zauvijek iz države zbog Veričine tradicije. Njene riječi bile su uvreda za sve poštene ljude. Mnogi su “poniženi i uvrijeđeni“. Nije plata uvreda, više bole njene riječi, njen stav da je u redu proćerdati milione na fabriku koja nije uspjela. Jer, valja probati. Da, valja pokušati. Sve uz osmijeh. Jer, Verica je svjesna koliko joj se ništa ne može, koliko se ležerno može pričati i opravdavati zapošljavanje po prezimenu, koliko je sve dozvoljeno ako si blizak kome treba i ako si član tamo gdje treba. Nema zakona, ima partije!

Zato je ovo bila nerećno uzbudljiva nedelja, jer pojedinima je dozvoljeno i letjeti, čak i kolima. Čak i pod dejstvom kokaina, jer dovoljno je da deklarativno priznate da ste letjeli, možete da vozite 109km/h, da zbog vas strada onaj koji vozi 27km/h. Izaćićeš za manje od godinu i po dana, samo ako se “dogovorite“. Bitno je samo da onaj koga zgaziš ili ubiješ nije prebitan, da nije sin ili ćerka nekog milionera ili funkcionera, da se ne diže prašina. Ostalo sve može da se ispegla, jer ovo je zemlja u kojoj naopaka tradicija ima prioritet.

Zbog svega toga, ako ima koga, treba da ga je stid. Ali više je bilo stid Petra Komnenića da sluša Vericu, nego nju da bestijalnosti izgovara. To je definicija “transfer blama“.

Mala je ovo zemlja da u svega nedelju dana ima ovakve tri vijesti. Vladiku u apsu, letača koji se dogovorio i Vericu koja se ne stidi. Mnogo je, bojat’ se da ne prepukne srce državi, kukala joj majka!

( Đuro Radosavović )