Rekvijem za studente

Kao što smo i predvideli, u Italiji će se univerzitetska nastava sledeće godine odvijati preko online platformi. Pažljiviji posmatrači su već znali da će takozvana pandemija biti iskorišćena kao povod za sveobuhvatnu difuziju digitalnih tehnologija, koja se sad poslušno sprovodi u delo.

Ono što nas ovde zanima, čak više nego posledična transformacija nastave u kojoj nestaje element fizičkog prisustva (oduvek važan deo odnosa između studenata i nastavnika), jeste ukidanje mogućnosti grupne diskusije na seminarima, što je uvek bio najintenzivniji deo procesa učenja. Tehnološko varvarstvo koje trpimo donelo nam je poništavanje svih iskustava posredovanih čulima, kao i gubitak pogleda koji je sad zauvek zarobljen unutar sablasnog ekrana.

Ali u svemu tome najveći značaj ima nešto o čemu se gotovo i ne govori: to je, naime, nestajanje onog načina života koji smo opisivali kao studentski (studentato). Univerziteti su rođeni u Evropi iz studentskih zajednica - universitates - po kojima su i dobili ime. Biti student značilo je pre svega praktikovati način života čiji su glavni elementi izučavanje literature i pohađanje predavanja. Ali ništa manje važni od toga bili su susreti i razmena mišljenja sa drugim scholarii, koji su često poticali iz dalekih krajeva i prema mestu porekla se okupljali u nationes. Takva organizacija života evoluirala je kroz vekove na više načina, ali od srednjovekovnih clerici vagantes pa do studentskih pokreta u 20. veku, društvena dimenzija ovog fenomena bila je konstanta. Svako ko je ulazio u univerzitetsku učionicu u svojstvu predavača vrlo dobro zna kako se tamo, pred našim očima, grade prijateljstva, kako se u skladu sa kulturnim i političkim inklinacijama formiraju male studijske i istraživačke grupe koje nastavljaju da postoje i kada se nastava završi.

Iskustvo koje je trajalo gotovo deset stoleća zauvek se gasi. Studenti više neće živeti u gradovima u kojima su njihovi univerziteti. Umesto toga, slušaće predavanja zatvoreni u svoje sobe, stotinama kilometara udaljeni od ljudi sa kojima bi inače delili klupe. Mali gradovi, nekada prestižni univerzitetski centri, primetiće samo da su studenti, često najvitalniji deo njihove populacije, nestali bez traga.

Za svaku društvenu pojavu u izumiranju moglo bi se tvrditi da je na neki način to i zaslužila. Nema sumnje da su naši univerziteti dosegli tako visok nivo korupcije i ekspertske ignorancije da je praktično nemoguće oplakivati ih, jer je njihovim propadanjem i studentski život u jednakoj meri osiromašen. Ali dve stvari mogu tvrditi sa sigurnošću:

1. Profesori koji en masse pristaju na potčinjavanje novoj diktaturi telematike i prihvataju da predavanja drže isključivo online nimalo se ne razlikuju od univerzitetskih profesora koji su 1931. potvrđivali odanost fašističkom režimu. Kao i onda, možda će samo 15 od 1.000 njih odbiti da to učini, ali imena onih koji odbiju ostaće upisana uz imena nastavnika koji se nisu poklonili fašistima.

2. Studenti kojima je zaista stalo do znanja moraće da odbiju ulazak na univerzitete transformisane na ovaj način, moraće ponovo da se konstituišu u neke nove universitates, kao što je bilo na početku, jer jedino na takvim mestima reč prošlosti može preživeti navalu tehnološkog varvarstva i jedino tu bi se mogla roditi neka nova kultura - ako je to još moguće.

(Medium; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Giorgio Agamben )