Život, mladi i koronavirus: „Anksioznosti među djecom će biti - ali to je prirodno“

849 pregleda0 komentar(a)
Foto: Getty Images
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Četrnaestogodišnja Ema - čije je pravo ime promenjeno - ima problema posle više nedelja izolacije u Velikoj Britaniji.

Dok je provodila vreme sa prijateljima, to joj je pomagalo da se izbori sa depresijom, ali sada se oseća „izolovanom".

„Ostajem u sobi i nemam pojma kad ću se vratiti u školu ili videti prijatelje", rekla je ona u razgovoru sa ljudima iz Komesarijata za decu Engleske.

„Pod ekstremnim sam stresom zbog svega toga", dodaje.

I nije jedina.

Stručnjaci upozoravaju na posledice izolacije i zatvorenih škola po mentalno zdravlje dece i mladih ljudi, posebno zbog osećaja izolovanosti i izdvojenosti od vršnjaka.

Prema podacima Unicefa, deca anketirana u ranim stadijumima pandemije brinula su se zbog izolacije od porodice i prijatelja, ali i da će dobiti virus i umreti od njega.

„Možda je u prvoj nedelji i bilo zabavno, zato što nije bilo škole. Ali veoma brzo deca su postala anksiozna", kaže za BBC Ursula Gras, direktorka škole Valdhausšule na jugozapadu Nemačke.

„Morali su da se izbore sa problemima izolovanosti kod kuće".

Nedostaje „lični pečat"

Iz Unicefa navode da je zatvaranjem škola pogođeno 1,6 milijardi dece u 145 zemalja. I nije bilo ometeno samo njihovo učenje.

„Nastavnici ne predaju samo matematiku, jezike i tako dalje. Uče ih i kako da budu društvena bića, kako da razviju empatiju prema drugima, kako da se igraju jedni sa drugima", kaže Gras.

U dobro povezanoj zemlji kao što je Nemačka, nastavnici mogu da postave zadatke na internet i održavaju kontakte sa učenicima preko telefona i mejla.

AFP

„Ali nedostaje 'lični pečat', a to je, za mnogu decu, najveći problem", kaže Gras.

„Škole pružaju rutinu, bezbedno mesto na kom mladi ljudi mogu da pričaju sa odraslima kojima veruju i mesto gde mogu da budu sa prijateljima licem u lice", dodaje Tom Meders, direktor kampanja u dobrotvornoj ustanovi Jang majnds.

Slučaj Srbija

Slobodan Maričić, BBC na srpskom

Andrej Huzijak ima 13 godina i ide u sedmi razred Osnovne škole „Jelena Ćetković" u Beogradu.

Doduše, zbog epidemije Kovida-19 već mesecima nije kročio u mesto koje leči lenjost i samoću.

„Nedostaje mi škola, pre svega zbog društva. Viđali smo se napolju, ali nije to isto… Nismo se smejali istim stvarima, nismo pričali na času", kaže Andrej za BBC na srpskom.

A šaputanja od kuće do škole (i od škole do kuće) neće biti još neko vreme - u učionice su se 1. juna vratili samo maturanti i to oni koji žele da poprave ocenu, kako bi potom polagali maturu.

Svi ostali čekaju septembar - ako i tada sve bude kako treba - što znači prisilni raspust od gotovo šest meseci.

Da li će im posle biti problem da se naviknu?

„Deca se ne vaspitavaju rečima, već postupcima i to kako će deca reagovati - kao i kako su reagovala tokom epidemije - najviše zavisi od ponašanja njihovih roditelja", kaže za BBC na srpskom Sandra Bijelac, psihoterapeutkinja Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.

„Uvek ima izuzetaka, ali ako su roditelji visoko anksiozni i dete će prihvatiti taj model ponašanja", dodaje ona.

Raspust teži nego što je očekivano

Proglašenjem vanrednog stanja obustavljeni su i školski časovi - i mnogi se nisu bunili.

„Prvih par dana im je bilo super, kao da su na raspustu, ali posle je ipak škola počela da im nedostaje", kaže uz osmeh Andrejeva mama Darija za BBC na srpskom.

„Shvatili su ono što im stalno govorim - pravićete vi školu od blata, pa su mi stalno to ponavljali".

Getty Images

U međuvremenu su osnovci i srednjoškolci nastavu pratili preko televizora, interneta i aplikacija.

„Zadaci mi nisu bili problem, ali jeste bilo teško da se sporazumem sa nastavnicima i objasnim im šta mi nije bilo jasno", kaže Andrej.

Marina Vidojević, doktorka književnih nauka i profesorka srpskog jezika u Osnovnoj školi „Branko Ćopić" u Beogradu, kaže za BBC na srpskom da je prisilni raspust „teže nego što bi se moglo zamisliti" pao i roditeljima i deci i nastavnicima.

„Deca su u početku nastojala da isprate sve materijale i predavanja na Javnom servisu, da održe neku iluziju ozbiljnog rada, najčešće pod budnim okom roditelja, ali je taj entuzijazam s vremenom jenjavao, a sistem nije bio dovoljno čvrst, pa su nedostaci ovakve nastave došli do izražaja", navodi ona.

Vidojević tu ističe niz problema nastave tokom karantina, poput neusklađenog nastavnog sadržaja i kriterijuma u ocenjivanju, kao i nemogućnosti realnog praćenja napredovanja učenika.

„Roditelji su se našli u paradoksalnoj situaciji - s jedne strane trpe veliki pritisak da održe radnu atmosferu u domaćem okruženju, a u isto vreme posežu za raznim nedozvoljenim sredstvima da deca ostvare što bolje rezultate, znajući da se to ne može proveriti", objašnjava ona.

„To je nužno dovelo do izostanka pravog učenja radi znanja, pa čak i radi ocene", dodaje.

Ona zato ističe da se povratku u školu raduju i učenici - jer su do sada „često bili zatrpani ozbiljnim brojem materijala da ih sami savladaju" - ali i nastavnici, jer koji su „grcali pod tim istim zadacima, vraćanim sa roditeljskih mejl adresa od svakog učenika ponaosob".

Povratak

Andrej kaže da mu neće biti problem da se vrati u školu.

„Pričao sam o tome sa društvom - neki kažu da im neće biti lako, ali škola svima nedostaje zbog druženja, ne toliko zbog same škole", kaže on.

Njegova majka navodi da će se deca lako navići, iako im možda na početku bude neobično.

„To im je prirodno okruženje, nije prirodno da im ja držim nastavu", ističe ona.

AFP

Bijelac kaže da je strah od povratka u normalnost uobičajen posle svega što se desilo, ali da je uz društvo je sve lakše.

„To su vršnjačke grupe koja imaju posebna pravila ponašanja - a koja obično odudaraju od ponašanja starijih grupa i roditelja. To će, uz povratak u školu, deci vratiti osećaj sigurnosti i pomoći im da se vrate u normalu, ali je ipak porodica najbitnija", kaže Bijelac.

Vidojević dodaje da su „učenici već po ukidanju vanrednog stanja počeli sa druženjem, što društvene mreže nikad neće zameniti".

„I kad se jednog dana sete đačkog doba, neće misliti na zadatke, Gugl učionicu i slično, već na prijatelje i zajedničke uspomene", ističe Vidojević.

Kako počinjemo da izlazimo iz pandemije, „škole će odigrati ključnu ulogu u podršci mladim ljudima", kaže Meders.

Učenici počinju da se vraćaju u škole u nekoliko zemalja, ali Meders upozorava da bi škole trebalo ponovo da se otvore „tek kad to bude bilo bezbedno".

Ispostavlja se da pronalaženje ravnoteže između blagostanja i bezbednosti nije baš toliko lako.

Uvođenje novih pravila

Kao i sa svim ostalima, škole su danas drugačija mesta nego što su bila pre nekoliko nedelja.

Pravila higijene, kao što su zahtevanje od dece da često peru ruke i dozvola samo jednom učeniku da boravi u toaletu, sada su uspostavljena svuda.

U Danskoj i Nemačkoj, deca se drže u malim grupama, bez kontakata sa drugima.

Ove podgrupe stižu u različita vremena, užinaju odvojeno, ostaju u vlastitim zonama i predaje im samo jedan nastavnik.

„Teško je, naročito za malu decu, kad ne mogu da budu sa svojim prijateljima, kad su izolovana u učionicama i na odmorima", kaže Gras.

Škole u Velikoj Britaniji ostaju zatvorene najmanje do juna, ali 14-godišnja Megan strahuje da neće uspeti da nadoknadi sve što je propustila sa prijateljima.

Ona je za BBC rekla da bi radije nastavila da ih viđa onlajn, zato što neće smeti da ih grli.

Helen Dod, profesorka dečje psihologije na Univerzitetu u Redingu u Velikoj Britaniji, kaže da će pokušaj uvođenja socijalnog distanciranja biti posebno težak za malu decu.

„Jedini način na koji to može realistično da se desi jeste nametanjem veoma rigorozne prakse, a to je loše po mentalno zdravlje dece", kaže za BBC profesorka Dod.

„Deca moraju da osećaju da imaju samostalnost, da imaju izvestan prostor za sebe, da mogu sama da donose odluke i poseduju nekakvu kontrolu."

„Ume da bude naporno"

Zeinab Hidžazi, Unicefova specijalistkinja za mentalno zdravlje i psihološku podršku, kaže da je ponovno otvaranje škola proces koji mora dobro da se vodi.

„U svakom slučaju ume da bude naporno", kaže ona za BBC. „Anksioznosti kod dece će i te kako biti. Ali to je prirodno u ovim teškim okolnostima."

Hidžazi kaže da prosvetari moraju da poseduju znanje i kapacitet za podršku deci koja se bore sa vlastitim emocijama.

„Nastavnici provode više vremena sa decom nego bilo ko drugi i u vitalnom su položaju da prepoznaju probleme sa mentalnim zdravljem", kaže ona.

U jugozapadnoj Nemačkoj, učenici Ursule Gras imaju posebne potrebe, što znači da je njihovo mentalno zdravlje još ugroženije.

Ona kaže da se veći deo njenog posla svodio na „umanjivanje straha".

„Radili smo neke simpatične projekte sa njima", kaže Gras, kao što je odlazak u šumu, pečenje pice i šivenje vlastitih maski.

Nakon što je Nemačka zvanično predložila nošenje maski, Gras je dobrovoljno počela da ih šije zajedno sa učenicima. Njihove jarke boje pokazale su se toliko popularnim da je osnovala Fejsbuk grupu i slala ih u razne ustanove širom sveta.

Oslikavajući vlastite maske, ona kaže da su njeni učenici učili o zaštitnim merama i lišavali se straha od njihovog nošenja.

„Emocionalno izlečenje"

„Nastavnik mora da ima mogućnost da vidi tu decu, da im zaviri u dušu, a ne samo da se bavi njihovim učenjem", kaže Gras.

Ali u Velikoj Britaniji, 14-godišnja Megan ne oseća da je to njeno iskustvo. Ona smatra da nastavnici „ne podučavaju, već samo zadaju domaće".

Ova tinejdžerka brine se da zaostaje s gradivom zato što ne uspeva da pronađe rutinu dok uči od kuće.

Getty Images

Dod kaže da će škole i roditelji biti od veće pomoći deci pri lakšem izlasku iz izolacije ukoliko ih ne budu pritiskali.

„Da bi deca mogla da uče onoliko dobro koliko uopšte mogu u roku od godinu dana, moramo da im omogućimo vreme da se emocionalno izleče pre nego što ponovo krenemo rigorozno da ih učimo", kaže profesorka.

„Poruka bi trebalo da bude jasna - na duže staze će od toga njihovo obrazovanje samo imati koristi."

Ali to nije poruka koja će dobro proći kod nekih roditelja, ili čak čitavih kultura, koje mnogo polažu u akademska dostignuća.

U Vijetnamu, Unicef od vlade traži da reorganizuje školski kalendar kako bi deca mogla da imaju na raspolaganju čitavu sledeću godinu da nadoknade četiri meseca zatvorene škole.

„To bi u velikoj meri moglo da pomogne da se smanji pritisak pod kojim su ta deca u ovom trenutku", kaže za BBC Simon Vis, Unicefova specijalistkinja za obrazovanje u Vijetnamu.

Anketa iz aprila sprovedena nad 8.000 nastavnika u svim obrazovnim nivoima pokazala je da su deca nervozna zbog rupa u učenju i kako će to uticati na njihov školski učinak.

„I to onda nimalo ne iznenađuje, posebno imajući u vidu pod koliki pritisak vijetnamski roditelji stavljaju decu da bi učila i imala dobar uspeh u školi", kaže Vis.

„Pritisak dolazi i od šire zajednice i vršnjaka, i može da ima negativne posledice po samo učenje učenika."

BBC

„Vreme je da se sluša"

Britanska vlada i Unicef su početkom prošlog meseca pokrenuli kampanju na društvenim mrežama i masovnim medijima sa ciljem da započnu nacionalnu raspravu o mentalnom zdravlju - pod nazivom „Ljubaznost je zarazna".

Deca su razmenjivala crteže, snimke i druge oblike ekspresije kako bi razgovarala o korona virusu i normalizovala svoje strahove.

Od nastavnika se traži da deci govore da je „normalno imati snažna osećanja", kaže Vis.

Kampanja sadrži preporuke roditeljima kako da pruže podršku deci i njihovim reakcijama na korona virus.

„Važno je istaći roditeljima važnost umeća slušanja, kako bi se deca osećala dovoljno samouvereno da podele sa njima svoje brige", kaže Vis.

„Roditelji moraju da izdvoje vreme da ih uteše i da im pruže ljubav i sigurnost", dodaje ona.

„Važno je da često dobijaju pohvale, zato što su ova deca pokazala izuzetnu otpornost tokom ove krize".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk