Gorčina Adama Smita

Preispitivanje relativnih kvaliteta Smithove prve knjige „Teorija moralnih osećanja“ (TMO), kao i daleko slavnijeg dela „Bogatstvo naroda“ (BN) - započeo je Amartya Sen. On je mnogo učinio na izvlačenju prve Smithove knjige iz zaborava u koji su je gurnula dva veka slave „Bogatstva naroda“ i podsetio nas na njegovu reputaciju moralnog filozofa pre nego što je postao utemeljivač moderne političke ekonomije.

Posle ponovnog čitanja „Bogatstva naroda“ (u prvom pokušaju sam pročitao samo prve dve knjige), ne sumnjam da je u pitanju neuporedivo superiornije i zrelije delo. Razlog tome nije samo to što sam ekonomista i što jedva mogu da sudim o argumentima izloženim u TMO. Opšta atmosfera u ove dve knjige veoma je različita. U TMO Smith kao da je još uvek sputan profesorskom ulogom moralnog (i donekle religijskog i teističkog) filozofa, koji se trudi da užase našeg sveta naslika što svetlijim bojama. Njegova kritika Mandevilleove filozofije u drugom delu knjige je neubedljiva i slaba uprkos teškim rečima („štetno učenje“, „originalni sofizmi“), a čitalac govoto da oseća autorovu nelagodu zbog odbacivanja nečega što je, verujem, u međuvremenu i sam nevoljno počeo da prihvata ili bar poštuje. To je još očiglednije u „Bogatstvu naroda“.

Atmosfera u „Bogatstvu naroda“ je sasvim drugačija. U pitanju je zrelije delo (kada je knjiga objavljena, Smith ima 53 godine), pisano tonom koji me je podsetio na Chaudhrijevu definiciju čovekovog trećeg doba kao doba „neumoljivog, gotovo samozadovoljnog očaja“. U „Bogatstvu naroda“ nema „dobrih momaka“. Gotovo čitava knjiga je posvećena „tiranima i zlotvorima“ (što bi rekao Samuel Jackson u „Petparačkim pričama“).

Najžešće kritike se, naravno, upućuju državi: u pravedničkom gnevu Smith secira njenu neutaživu pohlepu u razrezivanju poreza, ludost u sprovođenju merkantilističkih politika, organičavanje „prirodnih sloboda“, pokušaje da se ljudima propiše gde će živeti (u Britaniji je u to doba bio na snazi zakon o naseljavanju, sličan kineskom sistemu hukou), njene bezbrojne zakone i uopšte probleme koje država uzrokuje.

Odmah iza države, po štetočinstvu se ističe aristokratija: „Smatra se da su neotuđiva nasljedstva potrebna za održavanje tih isključivih povlastica plemstva na velike službe i časti njihove zemlje. Budući da je taj stalež prisvojio jednu nepravednu prednost nad ostalim svojim sugrađanima, smatralo se razumnim da dobije i drugu prednost, kako njegovo siromaštvo ne bi učinilo smiješnom prvu prednost“ (knjiga III, 2. poglavlje).

Ni manufakturisti i trgovci nisu ništa bolji. Kada im se ukaže prilika, možda nakon što su izdejstvovali još jedan štetan državni propis, odmah će početi da smišljaju kako da „ograniče“ delovanje tržišta, potplate dobavljače, unište konkurenciju, prevare radnike (dobar primer su današnje IT kompanije, Walmart, Amazon). Kao što kaže u slavnom citatu, „ljudi istog obrta rijetko se sastaju, čak i za zabavu i razonodu, a da se razgovor ne svrši zavjerom protiv javnosti ili nekim planom za podizanje cijena“ (knjiga I, 10. poglavlje).

U svojoj sumanutoj ambiciji oni pokušavaju da zavladaju svetom (vidi Davos): „…niska grabežljivost i monopolski duh trgovaca i manufakturista, koji nisu i ne treba da budu upravljači čovečanstva“ (knjiga IV, 3. poglavlje). Ako ne mogu da vladaju svetom, pokušaće da zavladaju bar nekim zemljama: trgovačke kompanije (Britanska i Holandska istočnoindijska kompanija) beskrajno su se obogatile zloupotrebama i eksploatacijom u Indiji i Indoneziji: „Vladavina povlaštene trgovačke kompanije možda je najgora od svih vlada bilo koje zemlje“ (knjiga IV, 7. poglavlje).

Njihovi profiti često se ostvaruju po cenu opšteg siromašenja: „Jesu li pretjerani profiti trgovaca Cadiza i Lisabona povećali kapital Španije i Portugala? Jesu li oni olakšali siromaštvo, unaprijedili radinost tih dviju prosjačkih zemalja?” (knjiga IV, 7. poglavlje).

Takvi preduzetnici zavise od lobista i političara. Oni koji ih podržavaju (čitaj Ulica K i Avenija Masačusets u Vašingtonu) dobijaju pohvale: „Član parlamenta koji podupire svaki prijedlog za jačanje tog monopola siguran je da će steći ne samo glas da razumije trgovinu, već i veliku popularnost i utjecaj kod reda ljudi kojih broj i bogatstvo daju tom redu ljudi veliku važnost“ (knjiga IV, 2. poglavlje). Oni koji pokušaju da se suprotstave njihovim monopolističkim profitima biće uništeni: „Naprotiv, ako im se protivi, a još više ako ima dovoljno autoriteta da im može stati na put, ni najpriznatije poštenje, ni najviši položaj, ni najveće javne zasluge ne mogu takvog člana parlamenta zaštititi od najsramotnije pogrde i klevete, od ličnih uvreda, a neki put ni od stvarne opasnosti koja proistječe iz drske uvrede bijesnih i razočaranih monopolista“ (knjiga IV, 2. poglavlje).

Da li su „dobrotvori“ i verski redovi (čitaj NVO) bolji? Smith ih opisuje sa dosta ironije: „Nedavna odluka kvekera u Pennsylvaniji da oslobode sve svoje crnačke robove može nas uvjeriti da njihov broj nije mogao biti veoma velik“ (knjiga III, 2. poglavlje); ili „Nikada nisam vidio da su mnoga dobra učinili oni koji su se pretvarali da trguju zbog javnog dobra. Doduše, to pretvaranje nije jako uobičajeno među trgovcima i treba veoma malo riječi da se odvrate od tog pretvaranja“ (knjiga IV, 2. poglavlje).

Avanturisti i vojnici koji su zaposeli kolonije privučeni obećanjem brzog bogaćenja (vidi vojni „preduzetnici“ danas) „u tim udaljenim mjestima nekažnjeno čine svakovrsne nepravde“ (knjiga IV, 7. poglavlje). Rukovodeći se svojom samoživošću uništili su priliku za koristan susret civilizacija: „Divljačka nepravednost Evropljana učinila je da je događaj koji je trebalo da bude blagotvoran za sve bio propast i uništenje za neke od tih nesretnih zemalja“ (knjiga IV, 1. poglavlje).

Ljudska sebičnost, pohlepa i potreba za pljačkom na svim prostorima i u svim vremenima: krstaši su bili „najrazornije ludilo koje je ikada spopalo evropske narode“, a podsticale su ga trgovačke republike Venecija, Đenova i Piza za koje su krstaški pohodi „bili izvor blagostanja“ (knjiga III, 3. poglavlje).

Nema kraja „štetočinstvu“. Čak i Smithov čuveni izum (nevidljiva ruka) deluje uprkos čovekovoj prirodnoj sebičnosti („čovek hoće samo vlastiti dobitak“). Obratite pažnju na to da zahvaljujući delovanju nevidljive ruke ostvarujemo projekte koji nisu bili deo našeg izvornog plana; na primer, naše pobude mogu biti sebične, ali da bismo ih ostvarili usput moramo zadovoljiti potrebe drugih. I naravno, ne računamo na „dobrohotnost mesara… već na njegovo čuvanje vlastitog interesa“. Ne računamo na „dobrohotnost“ jer Smith zna da toga nema, dok se u snagu „vlastitog interesa“ uvek možemo pouzdati. I zaista, tržište i nevidljiva ruka su se pokazali kao čudotvorna mašinerija koja sumorni svet sebičnih ljudi opsednutih vlastitim interesima, uvek spremnih na prevaru, pretvara u podnošljivo, civilizovano ljudsko društvo čiji se članovi, makar na površini, ophode sa uzajamnim uvažavanjem. Ali mislim da će svakome ko pročita „Bogatstvo naroda“ biti jasno da je to samo ljuštura. Kada ljuštura pukne, završavamo u životinjskom carstvu, kao što se događa kada ratujemo, osvajamo kolonije ili spremamo krstaške pohode. To je još jedan, veoma važan pokazatelj značaja tržišne ekonomije, trgovine i ekonomskih temelja civilizacije uopšte, koji naše najniže instinkte transformišu u prihvatljivo ili bar podnošljivo ponašanje. Mislim da je u doba kada je pisao „Bogatstvo naroda“ Adam Smith bio spreman da se prikloni Mandevilleu i njegovim zapažanjima o privatnim porocima i javnim vrlinama.

Citati preuzeti iz izdanja: Adam Smith, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Zagreb, 1952. Prevod: Marijan Hanžeković.

(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)

( Branko Milanović )