Jedno čitanje “Regtajma” u doba duboke trampovštine

Izmaštani segment biografije J. P. Morgana, u jednoj od brojnih pripovednih linija romana Regtajm Edgara Lorensa Doktorova, otvorio je svojevremeno živu polemiku oko načina i dopustivih nivoa fiktivnih nadgradnji biografija stvarnih ličnosti. Doktorov će na tu dignutu prašinu reagovati u svom maniru - duhovito, ironično, ali i edukativno, rekavši: „Zadovoljan sam što je sve što sam izmislio o Morganu i Fordu istina. Možda je to istinitije zato što se nije dogodilo.“

Slavni pisac ovim je rečima potvrdio ono što bi trebalo da se zna, pošto se radi o postupku koji je u književnosti prisutan još od Eshilovih Persijanaca, a to je da mnogi književnici upravo nadogradnjom dokumentovanog izmišljenim pokušavaju dosegnuti neke nedokučivije istine od onih faktografskih. Te su konstrukcije u postmodernoj književnosti dobile ekscentričnije forme, pa su se mnoge istorijske ličnosti znale naći u neretko bizarnim pseudobiografskim situacijama, kao kod Pinčona recimo. Doduše, tipični postmodernisti inovativnim su postupcima pre pokušavali da dovedu u pitanje svaku istinu, ali i nepostojanje bilo kakve stabilne istine takođe se u jednom periodu ukazalo kao neka nadistina. No, zadržimo se u kontekstu Doktorovljeve intrige, koja ne zaziva epistemički relativizam. Tačnije, pisac Regtajma nam u ironičnoj odbrani svog romana poručuje da se do nekih istinitijih istina ne može doći samo znanjem i spekulacijom, već da je za njih neophodno zaći u književnosti imanentno polje imaginacije. U tom je polju moguće i dopustivo skoro pa svašta, a razgranata književno-teorijska misao prošlog veka većinu tog „svašta” definisala je i sistematizovala u širok registar postupaka kakvi su, između ostalog, fikcionalizacija ili beletrizacija istorije, pseudodokumentarnost i razne re-kreacije realnih događaja i biografija zajmljenih neretko i iz vremena u kojem delo nastaje. Roman je posebno podatna književna forma za ove vrste prosedealnih eksperimenata, što ga je učinilo medijumom kojim najinteraktivnije opšti ono što jeste, ili jeste bilo, s onim što to jeste može biti. Ili, kako to navodi Linda Hačion: „Roman je referencijalno upisivanje i imaginativni pronalazak sveta.”

Cela jedna galerija likova u Regtajmu preneta je iz stvarnosti, nju čini neobičan izbor poznatih ličnosti s početka XX veka, čije stvarne i izmišljene epizode iz života Doktorov, u nekoj vrsti kaleidoskopskog postupka, vrti oko fikcionalne waspovske porodice, koja poseduje manufakturu za proizvodnju zastava i vatrometa. Ta kombinatorika između niske i visoke mimeze produkuje upečatljive slike epohe iz kojih probijaju njene ključne neuralgije, među kojima će se kako priča odmiče sve jasnije izdvajati ona rasistička. Uvezujući ponekad na ne baš preterano motivisan način brojne pripovedne linije, Doktorov će otići mnogo dalje od rasizma, pomerajući fokus na odnos slobode pojedinca i sistema moći čije se ambicije ne iscrpljuju u njegovim materijalnim ili praktičnim postignućima.

Tu iz racionalnih okvira izglobljenu ambiciju Doktorov dekonstruiše upravo kroz konstrukciju nekih događaji u onoj narativnoj liniji koja prati J. P. Morgana. U njoj pisac poseže za jednim širim registrom groteske iza kojeg se naziru dijabolične forme progresa. Priča o Morganovom opsenarskom planu počinje večerom u njegovoj rezidenciji, na Medisonovoj aveniji, priređenoj za dvanaest najbogatijih ljudi Amerike. Tim upriličenjem svojevrsnog korporativnog olimpa finansijski mogul namerava da kreira jednu pomalo nadnaravnu situaciju, što bi stvorilo atmosferu za dalju razradu njegovog tajanstvenog plana. Piščeva ironija tu ideju prati već od njenog početka: „Nadao se da će od nagomilane snage njihovih umova popucati zidovi njegove kuće.” U nastavku opisa atmosfere ovog skupa ironija se zaoštrava do sarkazma, koji hvata neke od tipičnih simptoma tadašnje, u suštini svagdašnje, klase lovatora - dosadu, obudovelost, samoživost, dekadentnost: „Rokfeller ga je iznenadio obavješću da je kronično zatvoren i da vrlo mnogo razmišlja o nužniku. Carnegie je drijemao nad svojom čašicom konjaka. Harriman je mljeo gluposti. Okupljena u toj dvorani, poslovna elita nije imala šta da kaže. Kako se zgrozio nad njima! … Naložio je slugama da sve glave i ćele ovjenčaju lovorikama. Dvanaest najmoćnijih ljudi u Americi izgledali su svi bez iznimke kao konjske guzice. Ali kako su bogatstvom stekli pravo na pompu, vjerovali su da te smješne vriježe možda imaju neki smisao. Ni jednoj od njihovih žena nije palo na pamet da se nasmije. Bile su to samo babuskare. Sjedele su na svojim širokim drapiranim stražnjicama, a dojke su im visile ispod dekoltea.”

A šta je to Morgan hteo da postigne, tačnije - da dostigne, u ovoj Doktorovljevoj konstrukciji? Prilikom posete egipatskim piramidama tog će prebogatog blaziranog staraca zaintrigirati priča lokalnog vodiča o mudrosti otkrivenoj velikom Ozirisu „prema kojoj postoji sveto pleme junaka, kolonija bogova koji se redovito u svakom vijeku rađaju da pomognu čovječanstvu”. Ta će priča nalik dugo očekivanoj kiši pasti na usahle životne motive tvorca jedne razuđene imperije, u čijoj materijalnoj spektakularnosti on više nije vidio ništa uzbudljivo. Dostigavši zemaljske granice moći, Morgan će u priči o odabranim spasiteljima naći ono što će mu se učiniti kao odskočna daska pomoću koje će te granice preskočiti.

Tupost bogatih preživara koje je sakupio na večeri nateraće ga da odustane od prezentacije svoje revolucionarne ideje, odabraće samo Forda. Iako je smatrao da je „prevejani provincijalac, neotesan kao klada”, u Fordovoj upotrebi ljudi vidio je reinkarnaciju faraonstva. Već duboko utonuo u konspirativnu istoriju i fasciniran starim Egiptom, Morgan je počeo učitavati značenja koja su mu podupirala grandiozni plan. Tako će proučavajući Fordov izgled na fotografijama zapaziti „neobičnu sličnost između njega i Setija I, oca velikog Ramzesa.” Ipak, prilikom njihovog novog susreta u ekstravagantnom zdanju Morganove biblioteke, gdje će gostu predočiti neke drevne spise koji do tada nisu nikome pokazivani, Ford će ga razočarati svojom pragmatičnom prizemnošću i ostaviti da sam čeka Ozirisove glasnike.

U onoj pripovednoj liniji romana koja će u njegovom drugom delu zauzeti centralno mesto, prati se sudbina regtajm klaviriste Kolhaus Vokera, fikcionalnog lika čija je srodnost sa Fon Klajstovim junakom Mihaelom Kolhasom više nego prepoznatljiva. Kada ovog ponositog i samopouzdanog crnca - koji svojim ponašanjem i izgledom drastično, a reklo bi se i strategijski, narušava od bele Amerike očekivanu inferiornost njegove rase - presretne na putu grupa rasistički nabrijanih irskih vatrogasaca, ponize ga i unište njegov fancy auto, počeće da se odvija jedna narastajuća drama koja će od lične osvete prerasti u besprekorno organizovane terorističke akcije. Tako Voker postaje harizmatični vođa male grupe odanih mu do kraja, čija će borba kulminirati upadom u zdanje Morganove biblioteke, gde će se zabarikadirati i podmetnuti eksploziv velike razorne moći. Ispunjenje svojih zahteva, za koje se još uvek čini da su lične prirode, Voker će tražiti iz pozicije potencijalnog uništitelja jednog toposa od opšteg značaja, stvorenog od strane čoveka s vrha hijerarhije društva u kom se pravila i dalje mogu kreirati na osnovu ličnih očekivanja nekog moćnika, čak i kada je on samo rasista iz sokaka.

Posebno treba naglasiti da Kolhaus Voker neće sa svojom ekipom zaposesti ništa od onoga čime je Morgan ostvarivao svoj enormni profit, već ono što je predstavljalo riznicu njegovog hira - amblematični prostor Morganove biblioteke, u čijim su se tajnim nišama čuvale konspirativne relikvije. To je bio svojevrsni Vevelsburg u kojem moćnik nalazi oduška svom opsenarstvu, čija ambicija nadilazi zemaljskom resoru pripadajuće podele. Kolhausovim zauzimanjem Morganove biblioteke prestaje da važi rasni konflikt, tim se činom menja i proširuje kontekst, tačnije - postaje nevažno što je Kolhaus crnac, jer od zaposedanja tog sada već simboličkog i ideologizovanog toposa on brani elementarno ljudsko dostojanstvo, lišeno rasnog ali ne i klasnog predznaka.

Pogledajmo socio-ekonomsku sliku savremenog sveta, ona se, zahvaljujući širenju laissez-faire koncepta i neoliberalizma, sve više pojednostavljuje, primčući se onom najsimplifkovanijem klasnom modelu - podeli na bogate i siromašne, s tendencijom produbljivanja jaza između njih. Po poslednjim podacima neprofitne organizacije Oxfam, koja je fokusirana na smanjenje siromaštva u svetu, nikada nije bilo više milijardera i nikada više ekstremno siromašnih. Neke statistike ove organizacije poražavajući su pokazatelji savremenog progresa: 2153 milijardera, koliko ih sada ima u svetu, poseduju više novca od 4,6 milijardi ljudi, što čini 60 % svetske populacije; 1 % bogatih ima dva puta više novca od 6,9 milijardi ljudi, a samo 22 bogataša više nego celokupna ženska populacija Afrike. U Regtajmu vidimo kako velika koncentracija moći i bogatstva mogu kapitalistu milijardera nadahnuti da „apgrejduje” svoj status, još uvek određen pragmatičnim zakonima tržišta i profita, u jedan viši nivo moći na kom ambicije nadrastaju praktične, dakle racionalne motive. Ta iskonstruisana ideja o odabranima za neku višu misiju, umetnuta u biografiju hirovima sklonog moćnika, čini se danas provokativnijom nego u vreme nastanka ovog romana. Posle svake objavljene Forbsove liste tokom poslednjih godina, s pravom se može postaviti pitanje da li je neprestano uvećavanje finansijske moći rangiranih još uvek uslovljeno njihovim praktičnim entuzijazmom. Da ne bi bilo zabune, Doktorovljeve konstrukcije lišene su onih učitavanja koja znaju skliznuti u paranoju ili u neki od razgranatih rukavaca teorije zavere. On taj narativ vešto demistifikuje, jer se u Regtajmu ukazuje groteskno lice opsenarske moći, koja deluje više komično nego što zabrinjava. Ono što zabrinjava nije Morganova mašta, već činjenica da su morgani legalna i legitimna pojava u poslednjih vek i po, vremenu iznalaženja i stalnog usavršavanja pravnih i političkih mehanizama koji bi omogućili stvaranje što pravednijeg društva. Gledano iz današnje perspektive, taj problem se otkriva u slici sveta koja nam pokazuje da i pored hiljadugodišnjeg upinjanja čovečanstva u smanjivanju socijalnih razlika imamo Oxfamove statistike kakve imamo. Šta će se iz toga izroditi možemo samo da nagađamo, ali ono što je izvesno jeste da u takvim uslovima i opsenarstvo ima svoju šansu. Njime se Regtajm bavi kao lako mogućom ekstenzijom preobilne moći, a taj se nivo moći, kako iskustvo kaže, dostiže ili novcem ili ideologijom. Posebno problematična kauzalnost, takođe dokazana empirijom, otkriva se u činjenici koja nam pokazuje da je za prelazak granice praktične moći uvek potreban neki totalitarni ideološki koncept, jer se tek na toj razini može do kraja razvlastiti racio, što je neophodno da bi se realizovala ideja o odabranosti.

Čovečanstvo je u novijoj istoriji iskusilo dva totalitarizma u kojima je nivo moći njihovih kreatora nadišao sve do tada poznate forme vladanja terorom i redukcijom slobode i u čijim je ambicijama, kako je vreme prolazilo, sve više probijalo opsenarstvo. Iako se fašizam nije ostvario klasnom borbom već militarizmom, u njegovom završnom usmerenju uočljiva je namera da se koncentracijom totalne moći dosegne nivo s kog bi ta moć dejstvovala iz neke, uslovno rečeno, nadhumane klasne sfere.

Totalitarizam jeste iracionalizovana krajnost moći, u njemu oni koji je poseduju odvijanje život doživljavaju kao sopstvenu kreaciju. U takvom sistemu nije dopustiv izlazak iz zadatih - od nosilaca moći očekivanih obrazaca, onako kao što u svom provincijskom ataru beli vatrogasci nisu dopuštali da Kolhaus Voker bude uglađeni crnac s dobrim odelom i šmekerskim automobilom. Zato je taj događaj na prigradskom putu mnogo više od rasističkog incidenta, njegovo simboličko ozračje otkriva onu najopasniju ambiciju moći koja je svedržitelj svakog totalitarizma, a to je da pojedinac može egzistirati samo u zadatom okviru koji toj moći ne mora donositi čak ni neku materijalnu korist. Ne zaboravimo, Kolhaus Voker nije opljačkan, njega nisu zaustavili drumski razbojnici, već samoproklamovani gospodari jednog mikrokosmosa u kom pojedinac mora da se svede na očekivanja tih gospodara. U tom mikrokosmosu njegova boja kože bila je označitelj za večitu pripadnost podređenima, što svoje opravdanje može imati samo u jednom do kraja iracionalizovanom svetu. U ovom slučaju takav svet su činili parče druma i njegov okoliš, u XX veku takav svet umalo nije postao celi svet. Mnogi slučajevi u Staljinovim čistkama okarakterisani su kao potpuno iracionalni, pa samim tim i neobjašnjivi, jer se prenebregla činjenica da je u tom momentu Staljinova moć uveliko nadilazila praktične ambicije. To je onaj isti nivo moći s kojeg je okultno zaneseni Himler iscrtavao mirnodopsku budućnost Rajha.

Da, Regtajm vrlo jeste roman o fašizmu, o iracionalnom i opsenarskom osećaju nadmoći. I što je još važnije, to jeste roman koji nam pokazuje da fašizam čuči jednako u glavi malog čoveka kao i u glavama glavonja. On je i roman o borbi za dostojanstvo, ali i za slobodu koja traži svoj totalitet - ne šeta slučajno romanom Ema Goldman. Uzgred, i beskompromisno idealizovana sloboda anarhizma neretko je svoje zagovornike znala odvesti u opsenarstvo. Kolhausove akcije, bez obzira na to što ih nisu vodili ideali nego inat, neodoljivo podsećaju na akcije nekih anarhista čiji je ekstremizam po pitanju nepodređenosti lične slobode bilo kakvim društveno proklamovanim vrednostim pokazivao veliku dozu iracionalnosti. Ipak, da li je i Kolhaus Voker neka vrsta opsenara ili se njegov ekstremizam ukazuje kao poslednji odgovor uniženih na odljuđene motive izrabljivača, onih koje je finansijska moć bespovratno izmestila u sferu hirova? To pitanje, kao i brojna druga koja otvara ovaj roman, čine ga danas posebno aktuelnim, jer ovovremeno socijalno raslojavanje i političke bizarije koje ga prate traže, reklo bi se više nego ikad, nove pristupe u tumačenju savremenih manifestacija moći. Tim pre što je Regtajm, između ostalog, priča o svetu koji počinje da se izglobljava iz svojih mukom građenih prosvetiteljskih temelja, pa čak i iz onih monoteistčkih - svetu koji se ponovo začarava prepuštajući život hirovima i nagonima umešnih da otmu i zgrnu.

Teško da bi se svi ti slojevi u ovom romanu mogli otvoriti da je Doktorov bio konvencionalniji u tretmanu istorijskih fakta i „pristojniji” prema svojim likovima-ličnostima. Regtajm je upravo zahvaljujući pseudobiografskim konstrukcijama i fikcionalnoj nadgradnji stvarnih događaja uobličen u beletrističku tvorevinu koja ubedljivo potvrđuje moć fikcije u otkrivanju nekih istinitijih istina, onih koje su iza fakata, informacije, iskustva ili dokumenta.

U poslednjoj rečenici romana Doktorov još jednom izvodi na scenu nastranog, nasilnog i ćaknutog Herija Kendala Toua: „A Harry K. Thaw uspio je da se izvuče iz umobolnice i svake godine stupao je u Newportu u paradi na Dan pobjede.” Pušta li Doktorov ovim potezom zloduha iz boce, koji, iako ne baš sav svoj, voli patriotske svetkovine. Zašto je od cele galerije stvarnih ličnosti Doktorov dao Tou tu „privilegiju” da zatvori Regtajm? Uzgred, on se od kraja prve trećine romana ne pojavljuje do te poslednje rečenice. Koliko nam Doktorov ovog žovijalnog i nasilnog tajkuna, koji ne voli crnce i ima za ženu predstavnicu kategorije devojaka koje bi se mogle nazvati prabakama starleta, ostavlja kao model poželjnog paradera nekog dolazećeg doba? I naravno, ne moraju taj sistem uspostaviti nikakvi nadahnuti moćnici u svojim riznicama konspirativnih relikvija, njega mogu stvoriti perpetuirani mehanizmi ponovo razularenog kapitalizma, onog koji pokreće isto tako razulareni ego hranjen sve širim laissez-faire konceptom savremenog društvenog progresa.

I na kraju, zašto je rasni problem u sadašnjim američkim protestima tako brzo dobio i klasni karakter? Koliko je tragični događaj na mineapoliskom putu pokrenuo gnev ne samo Flojdove braće po boji kože, nego i svih onih čiju kožu dere bahata finansijska elita? Da je tako, pokazuje i panična namera Donalda Trampa da Antifu zabrani, nazivajući je terorističkom organizacijom. To ne samo da budi sećanja na Makartijeve crne liste, već i one strašnije zabrane levičara tridesetih prošlog veka u Nemačkoj i još crnje liste koje su usledile nakon toga. Da, tako reaguje vlastodržac kada nadiđe svoje koliko-toliko racionalne ambicije, kada mu ni u primislima ne pada na pamet da, recimo, poradi na stvaranju pravednijeg društva, već sa sve Biblijom u ruci obznani: “Šaljem hiljade i hiljade naoružanih vojnika”, ni ne pomišljajući kakav je, ako ništa drugo, žanrovski ispad napravio takvim nastupom.

( Marinko Vorgić )