Ili barjak, il' sloboda - Mediji i Zakon o vjeroispovijesti

U izveštavanju o Zakonu o slobodi vjeroispovesti i događajima koji su sledili i prethodili njegovom usvajanju, nije se zapravo desilo ništa što se inače ne dešava na medijskoj sceni u regionu, tj. na prostoru bivše Jugoslavije. Trenutno to ne izgleda baš tako, pre svega zato što je medijski rat i dalje u punom jeku: mediji u Crnoj Gori podeljeni su na tabore, oni u Srbiji uz par izuzetaka stvari vide identično kao Srpska pravoslavna crkva, dok drugi regionalni uglavnom izveštavaju u skladu sa aktuelnom politikom svoje države. Sve ovo utiče na stvaranje konfuzije i napetosti, ali je suštinski reč o mnogo puta primenjenom scenariju.

Pre svega, u Crnoj Gori i Srbiji, baš kao i sa svih strana Balkana, na prste jedne ruke mogli su se prebrojati izveštaji koji su koliko-toliko balansirano prikazivali stvarnost. Naprotiv, mediji su aktivno učestvovali u bitkama: jedni glumeći portparole Mila Đukanovića, a drugi crkvenjake Amfilohija Radovića. Osim lažnih vesti, iz tih tabora stizale su, što je još pogubnije - poluinformacije, nepotpuna objašnjenja, priče bez konteksta.

Da mediji nemaju moć kakvu imaju, da od njih ne zavisi sve što zavisi - ni po’ jada. Ali, upravo zahvaljujući činjenici da nije bilo balansa, medijski konzumenti su zapravo bili totalno neobavešteni, udobno smešteni među svoje istomišljenike, pripadnike ovog ili onog „tabora“. Taj je fenomen inače dobro poznat ne samo na našim prostorima, već i globalno - mediji postaju sve pristrasniji, sve opredeljeniji, a oni koji ih prate sve zatvoreniji u uske krugove onih koji dele njihove stavove i vrednosti, nesvesni sveta i realnosti koja ih okružuje.

Tu su takođe i REČI, ovde napisane velikim slovima, jer su inače opterećene sekundarnim značenjem, „viškom istorije“ i narodne epike: svetinje, barjaci, ognjišta. Razumljivo je što vernici SPC, baš kao i drugih crkava, svoje verske objekte nazivaju svetinjama - za njih su svete i mogu da ih označavaju kako žele. Ali, za nepristrasan medij, to nije adekvatna terminologija: baš kao što bi za nepristrasan medij barjaci bili zastave, a ognjišta domovi ili kuće. Ništa ne fali ovim rečima, naravno, ali one svoju pravu vrednost dobijaju u poeziji ili istorijskim romanima, dok su u svakodnevnoj upotrebi poruke same za sebe. A takvim porukama, da ponovimo, nije mesto u medijima. Posebno ne u trenutku ozbiljnih političkih kriza.

Konačno, tu su i mere koje je crnogorska vlast preduzela kako bi - valjda - omogućila regularno informisanje građana i građanki: hapšenje troje kolega, a potom i pokretanje disciplinskog postupka protiv dvoje sa RTCG. Kakvi god bili razlozi za takve poteze, a ovde nećemo o tome, u pitanju su mere koje a priori doprinose lošem imidžu jedne vlasti i opravdanoj sumnji da ona urušava slobodu govora i medija.

Zbog svega ovoga, postavlja se pitanje šta bi bio lek i kako ovakvu situaciju razrešiti.

Jedno od rešenja koja se na prvi pogled nameću jeste samoregulacija - formiranje samoregulatornog profesionalnog tela koje bi opominjalo medije koji krše profesionalne standarde, kao što to, na primer, radi Savet za štampu u Srbiji. Nažalost, kao dugogodišnja članica tog tela, nemam drugog izbora osim da iskažem osnovanu sumnju da bi samoregulacija u ovom slučaju bila konstruktivna. Odgovor na pitanje zašto, leži u već navedenim tezama: samoregulatorno telo formiraju novinari, novinarska udruženja, mediji, a mediji su u Crnoj Gori, baš kao i u Srbiji - oštro polarizovani. Srpski Savet za štampu odlično funkcioniše u trenucima kada raspravlja o nečijim ličnim dramama, odnosom medija prema „običnim“ ljudima. Međutim, u trenutku kada stigne žalba koja ima čak i naznaku političke pozadine - čitava stvar se totalno raspada, uz često javne sukobe bilo članova Komisije za žalbe međusobno, bilo sa ovim ili onim medijem ili političkim akterom.

Ono što je svakako dobro, jeste da je Savet za štampu razotkrio razmere kršenja Kodeksa novinara, razvio temu profesionalne etike i „stavio je na sto“. Upravo zahvaljujući Savetu, rasprave o ovakvim temama, načinu izveštavanja u ovoj ili onoj situaciji, postala su sasvim prirodna i svakodevna stvar. To, istina, još ne donosi konkretne i vidljive rezultate, ali doprinosi da pre svega mlađi novinari ozbiljnije razmišljaju o svom poslu i načinu na koji ga rade. U ovoj situaciji, to sve ne bi bilo dovoljno, a možda bi samo dodatno doprinelo napetosti među članovima medijske zajednice.

Pominje se takođe novo zakonodavstvo, medijski zakoni koji bi nekako doprineli rešavanju ovakvih problema. I tu moram da budem pesimistična i podelim srpsko iskustvo. Dobri medijski zakoni, kakvi postoje u Srbiji, ne garantuju bolje i slobodnije izveštavanje. Naprotiv. Njihova selektivna primena, samo u situacijama koje idu u prilog vladajućim strukturama - zapravo je jedan od glavnih problema koje imaju naši mediji. Što se tiče podzakonskih akata, situacija je još gora - izrada srpske Medijske strategije potrajala je neverovatne tri godine, završni rezultat je poražavajući, a procedura je jasno pokazala nemoć resornog ministarstva i svemoć akutelnog predsednika i njegovog kabineta.

Sve to, dakle, teško da bi uticalo na drugačije izveštavanje, bilo o Zakonu o slobodi vjeroispovesti, ili bilo čemu drugom.

Postoje, međutim, dva moćna “protiv-otrova”, uz koje bi medijska scena bila slobodnija i manje polarizovana, a mediji daleko informativniji nego što su to danas u Crnoj Gori, ili Srbiji na primer.

Da bi mediji bili civilizovaniji i bolje radili svoj posao, neopohodno je da imamo i obrazovaniju, medijski daleko pismeniju medijsku publiku: onu koja da zna da proceni kvalitet sadržaja, koju je teško slagati, koja se informiše iz više različitih izvora, dobro poznaje smisao javnog informisanja, i koja svaku grešku kažnjava ignorisanjem ovog ili onog medija. Suprotno uverenjima nekih kolega, da to može da se postigne samo seminarima i sezonskim edukacijama, hitno je potrebno da se medijska pismenost uvede u škole - bilo kao zaseban predmet, bilo kao deo neke druge obrazovne jedinice. Proces je dugoročan, ali mora da se otpočne - konačno, u XXI veku medijske potrebe i dece i odraslih, daleko su veće i kompleksnije nego u vreme kreiranja danas važećih školskih programa.

Drugi segment nije toliko dugoročan, ali od vlasnika medija, urednika i novinara zahteva veliku hrabrost i spremnost da se podnesu možda i teške posledice svog delovanja. Svi oni, naime, moraju da se otrgnu uticaju, pritiscima i “dilovima” s vlašću ili opozicijom, s političkim strankama kao takvim. To znači da ne primaju “prijateljske” sugestije PR-ova, da ne podležu poslovnim pretnjama, da svoja politička uverenja ostave ispred vrata redakcije i ne propagiraju ih u medijima u kojima rade, da im poznanstvo s političarima ne “zamuti vid”. Ukratko - da budu nezavisni i slobodni.

Jer, to je bit našeg posla: raditi u javnom interesu i misliti samo i jedino o dobrobiti građana. Zvuči kao opšte mesto, ali mnoge kolege su to jako brzo zaboravile i stavile se u funkciju ovog ili onog kabineta, prihvatile ponude ovog ili onog popa, uzele novac, podlegle pritisku. Tek kada budemo gledali svet svojim očima, mislili svojom glavom, zarađivali svojim radom i počeli da radimo u skladu s profesionalnim strandardima - bićemo bolji i mi, ali i oni koji nas čitaju, slušaju ili gledaju.

Autorka je novinarka nedjeljnika Vreme i agencije Fonet (mminstitute.org)

Ovaj članak je dio projekta koji Institut za medije spovodi uz podršku britanskog Ministarstva vanjskih poslova, posredstvom Britanske ambasade u Podgorici i Nacionalnog fonda za demokratiju iz SAD. Stavovi izrečeni u ovom tekstu isključiva su odgovornost Instituta za medije i autora i ni na koji način ne odražavaju stavove donatora projekta

( Tamara Skrozza )