Rasizam u Rusiji: Priče o predrasudama u zemlji gdje protesti "Crni životi su važni" nemaju uticaj
Procenjuje se da u Rusiji žive desetine hiljada ljudi obojene kože - uključujući ljude rođene u Rusiji mešovitog porekla i ljudi iz afričkih i karipskih zemalja koji rade ili studiraju u Rusiji
Protesti „Crni životi su važni" se nisu raširili Rusijom onako kao što su na nekim drugim mestima u svetu, ali ljudi druge boje kože koji žive tamo pričali su za BBC o nesvesnoj diskriminaciji koju doživljavaju svakodnevno.
Procenjuje se da u Rusiji žive desetine hiljada ljudi obojene kože - uključujući ljude rođene u Rusiji mešovitog porekla i ljudi iz afričkih i karipskih zemalja koji rade ili studiraju u Rusiji.
Evo priča nekih od njih.
- Bivši američki marinac osuđen u Rusiji zbog špijunaže
- Život između istoka i zapada: Deca ruskih špijuna ostaju u Kanadi
- Iz koje kuhinje je došla afera „ruski špijun“
Roj Ibonga, student ekonomije, 21
Video snimak taksiste koji odbija da vozi crnca nedavno je podigao veliku prašinu na društvenim mrežama u Rusiji.
Osoba koja je ostala da stoji na ivičnjaku bio je 21-godišnji Roj Ibonga, Kongoanac koji studira ekonomiju na Državnom univerzitetu u Brijansku.
Na njegovom snimku, objavljenom na društvenim mrežama, vozač može da se čuje kako govori: „Ukoliko mi se ne dopada neka osoba, ja je neću povesti. Ovo su moja kola". Kad ga Roj otvoreno pita: „Jeste li vi rasista?", vozač odgovara: „Da, naravno."
Kasnije se taksi kompanija Jandeks, ruski ekvivalent Ubera, izvinila Roju.
„Hvala što ste našli način da nas informišete o ovom neprihvatljivom ponašanju. Veoma mi je žao što vam se to desilo", napisao je predstavnik službe za odnose sa mušterijama.
Prema napisima u štampi, vozač je istog dana dobio otkaz. Kompanija je saopštila da za „nekulturne ili rasističke vozače nema mesta u Jandeksu."
Roj je pisao o ovom incidentu na Instagramu. Neki ljudi su mu izrazili podršku, dok su drugi pisali rasističke uvrede. Kasnije je Roj zatvorio nalog. Neki korisnici društvenih mreža kritikovali su Jandeks zato što je dao otkaz vozaču i čak pozvali na njegov bojkot.
„Jednom me nisu pustili u kafić"
Roj živi u Brijansku, gradu na 380 kilograma južno od Moskve, gde on nije jedini afrički student, ali svi oni, kaže on, doživljavaju isti rasistički tretman.
„Taj incident sa taksijem - on se dešava često. Ovaj put sam samo odlučio da ga snimim da bih ga pokazao ljudima. Svaki put je isto. Dešava se i mojim prijateljima, ali oni ne mogu da pričaju o tome jer ne govore ruski."
Jednom me prošle godine nisu pustili u kafić. Pripadnik obezbeđenja mi je rekao: 'Ne možeš da uđeš zato što poslednji put kad su ušli Afrikanci, izbila je tuča'. Kakve to veze ima sa mnom?, pitao sam. Ali nije hteo da me pusti. Čak sam pozvao i menadžera, ali on mi je samo rekao da ne mogu da uđem."
„Možda je to zato što nas nema mnogo i nismo ovde dugo, pa se ljudi nisu navikli na nas. Velika je razlika između Brijanska i Moskve. Moskva je kao neka druga zemlja. Tamo nikad nisam osetio diskriminaciju."
On je rekao i da „nikad nije video da policija tuče crnca u Rusiji" i „nikad nisam imao posla sa policijom ovde."
„Ako su ljudi rasisti prema meni, ja se samo udaljim od njih. Nema smisla biti agresivan. Ljudi ionako neće razumeti i neće se promeniti. Trudim se da ih ignorišem. Samo se nepotrebno uzrujate. Počnete da se pitate: 'Zašto sam rođen kao crnac?'"
„Rođen sam u Kongu i živeo sam tamo čitav život. Prvi put sam se sreo sa rasizmom kad sam došao u Rusiju 2017. godine. Strašno me to boli. Izađete na ulicu i svi vas gledaju kao da niste čovek. Veoma je uvredljivo."
Izabel Kastiljo, menadžerka marketinga, 27
„Živim u Moskvi, ali sam išla na fakultet u Sankt Petersburgu i rođena sam u Južno-Sahalinsku [na dalekom istoku Rusije]."
Izabel kaže da su se u školi deca loše odnosila prema njoj i podsećala su je svakog dana da joj je boja kože drugačija.
„Bilo je veoma teško istrpeti to svaki dan, iako sam išla u jednu od najboljih škola u gradu, specijalizovanu za matematiku i fiziku. Nisam mogla da se izborim za sebe tamo. Nisam pričala roditeljima o tome. Moj stariji brat me je branio u školi. Ponekad je morao da se tuče zbog mene."
Izabel je sanjala da se odseli iz Južno-Sahalinska na neko mesto gde će moći da hoda ulicom a da ljudi ne zure napadno u nju. I u nju i u njenog dominikanskog oca ljudi redovo zure.
„Kad sam se preselila u Sankt Petersburg, sve je bilo mnogo bolje, počela sam da zaboravljam da izgledam drugačije. Ali kasnije, kad sam počela da radim i morala sam da iznajmim stan, ponovo sam počela da osećam rasizam."
„Samo Sloveni"
Bilo je posebno gadno u Moskvi, kaže Izabel. Svi oglasi za iznajmljivanje stanova su naglašavali: „Samo Sloveni".
„Kad bi gazde čule moje ime preko telefona, iako sam imala stalno boravište u Moskvi, nisu verovali da mogu da plaćam stanarinu. Morala sam da se nađem sa njima lično, da bi mogli da vide da sam normalna osoba sa normalnim poslom i da neću pretvoriti njihov stan u narkomansku jazbinu."
„Kad god upoznam nove ljude, čim se oni malo opuste, kreću pošalice. Ili ih ignorišem ili im se pridružim, ako vidim da se samo zafrkavaju. Ako se naljutite svaki put, potpuno ćete izgubiti živce."
„Državni neprijatelj"
Izabelina majka je sa ostrva Sahalin, a njen otac iz Dominikanske Republike. Upoznali su se osamdesetih, dok su studirali u Kijevu, glavnom gradu tadašnje sovjetske Ukrajine.
Izabelin otac je stigao u Sovjetski Savez preko programa studentske razmene. Izabel kaže da kad su se njeni roditelji venčali, dok su još studirali, reakcija fakulteta bila je negativna. Njena majka je bila uznemiravana i nazivana „državnim neprijateljem".
„Na fakultetu je počela da dobija slabije ocene, iako je uvek bila najbolja u klasi. Dan nakon što je rodila mog brata, morala je da izađe na ispit. Fakultet joj nije dozvolio da ga odloži. Nije joj dozvoljeno da brani svoju disertaciju normalno. Uvek je imala najbolje ocene, ali joj nisu dali ništa više od trećeklasne diplome."
„Ovih dana ljudi koji su obrazovani i putuju znaju da čitav svet sačinjen od različitosti, ali većina ljudi ovde to ne zna niti ih zanima. Rasizam se vidi u Rusiji po stavovima prema ljudima iz drugih bivših sovjetskih republika. Oni su ti koji treba da protestuju, ali se plaše jer je većina njih ovde ilegalno."
- Da li je šarplaninac savršen poklon za ruskog predsednika
- Stripadžije iz Veselog četvrtka na udaru zbog crnog kauboja i antirasizma
- Smrt Džordža Flojda: Tri činjenice koje objašnjavaju bes u Americi
Izabelina majka je sa ostrva Sahalin, a njen otac iz Dominikanske Republike. Upoznali su se osamdesetih, dok su studirali u Kijevu, glavnom gradu tadašnje sovjetske Ukrajine.
Izabelin otac je stigao u Sovjetski Savez preko programa studentske razmene. Izabel kaže da kad su se njeni roditelji venčali, dok su još studirali, reakcija fakulteta bila je negativna. Njena majka je bila uznemiravana i nazivana „državnim neprijateljem".
„Na fakultetu je počela da dobija slabije ocene, iako je uvek bila najbolja u klasi. Dan nakon što je rodila mog brata, morala je da izađe na ispit. Fakultet joj nije dozvolio da ga odloži. Nije joj dozvoljeno da brani svoju disertaciju normalno. Uvek je imala najbolje ocene, ali joj nisu dali ništa više od trećeklasne diplome."
„Ovih dana ljudi koji su obrazovani i putuju znaju da čitav svet sačinjen od različitosti, ali većina ljudi ovde to ne zna niti ih zanima. Rasizam se vidi u Rusiji po stavovima prema ljudima iz drugih bivših sovjetskih republika. Oni su ti koji treba da protestuju, ali se plaše jer je većina njih ovde ilegalno."
Maksim Nikolski, novinar, 24
Doživeo sam nesvesni rasizam u Moskvi. Ponekad me ljudi gledaju sumnjičavo ili s neodobravanjem i pređu na drugo mesto ako sednem pored njih u metrou. Ali nisam primetio bilo kakvu ozbiljnu rasističku mržnju. Ne kao odrasla osoba."
„Sretao sam se sa rasizmom u osnovnoj i srednjoj školi. Mislim da je to ostavilo traga na meni. Živeo sam na obodu Moskve. Nisu to bila samo deca, već su ih njihovi roditelji vaspitali da budu rasisti."
„Kad je moja mama otišla na roditeljski sastanak i požalila se kako me druga deca vređaju, oni su joj rekli: 'Pa vi ste krivi što ste ga rodili'. Kasnije sam išao u bolju školu. Deca i posebno roditelji tamo bili su mnogo svesniji i otvoreniji."
„Strašno me je pogađalo dok sam bio dete i često nisam želeo da idem u školu. Danas mi ne smeta toliko, ali i dalje postoje momenti."
„Jednom, na novinarskom fakultetu, pridržao sam vrata devojci a neko iza mene je rekao: 'Oh! Na žurnalistici imaju crnog vratara!' Takve stvari me razljute, ali generalno mnogo manje nego nekada. Naučio sam da gajim pozitivan stav prema samom sebi i mislim da je moj izgled moja prednost."
„U Rusiji je problem nesvesni rasizam koji potiče iz neznanja. Mislim da još nemamo institucionalizovani rasizam sa Zapada."
Kamila Ogun, košarkašica, 21
„Pratim proteste u SAD od samog početka. Šokirana sam tamošnjom brutalnošću nad ljudima druge boje kože. Rasizam je problem i u Rusiji, ali ovde je sve to zataškano."
Kamila je rusko-nigerijskog porekla. Odrasla je u Starom Oskolu, gradiću 600 kilometara južno od Moskve. Nije bilo mnogo drugih ljudi obojene kože u blizini.
„Tamo ste mogli da prebrojite crnce na prste jedne ruke. Imala sam sreće zato što je moje odeljenje bilo prilično tolerantno i svi smo se znali još iz zabavišta. Ali su mi deca iz drugih odeljenja svašta dobacivala. To je svakako bilo rasistički od njih i vređalo me je."
„Došla sam u Moskvu da igram za svoj tim kad sam imala 12 godina i rasizam nije bio toliko izražen tamo. I dalje bi mi postavljali nepristojna pitanja kao što su: 'Jesi li ti iz Afrike ili tako negde?' Ljudi ne shvataju da su takvi komentari uvredljivi. Obično im dam sarkastičan odgovor ili ih samo ignorišem."
„Košarkaški klubovi su već naviknuti da imaju crne devojke, tako da tu ima manje rasizma. Ali kad igrate za ruski tim, uvek ima komentara na društvenim mrežama: Da li je ona stvarno Ruskinja? Je li došlo do neke zabune? Ljudi misle da je čudno kad crna devojka igra za Rusiju."
„Strašno me je pogađalo kad sam bila dete, mnogo toga sam primala k srcu. Ali sada to samo ignorišem. Zašto mi dobacuju? Odgovor je prost: nisam ja ta koja sam nenormalna, već ljudi oko mene."
Alena El-Husein, lingvistkinja, 25
Alena El-Husein je rusko-sudanskog porekla, rođena u Moskvi.
„Nije uvek uvredljivo. Zavisi od situacije. Povremeno bih bila nazivana čarnajom - „crnom" - ali to je uvek govorila neka neznalica. Bilo je sukoba, ali češće zbog moje ličnosti nego zbog boje moje kože. Bilo je vremena kad su me ljudi nazivali 'čokoladom' i tome slično."
Alena smatra da je problem rasizma u Rusiji drugačiji od onog u SAD.
„Rusi i Ruskinje se identifikuju sa belim evropskim kolonizatorima. Nepoznavanje istorije ih navodi da žive u zabludi da su nadmoćni."
„Rasizam ovde nije usmeren toliko protiv crnaca koliko protiv ljudi iz bivših sovjetskih republika."
„Ljudi iz Centralne Azije se nalaze na meti teškog rasizma. Zanimljivo je da nema protesta zbog toga. Možda rusko društvo još nije zrelo za to."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )