Na srpskom horizontu još nema nade

Decenija vlasti demokratskih građanskih stranaka je pokazala da nema suštinske razlike između “naših i njihovih”, pogotovo kada se siđe na lokalni nivo: kombinacije, nepotizam, korupcija, partijsko zapošljavanje

Najznačajniji italijanski novinar Indro Montaneli imao je običaj da kaže pred svake izbore, posle II svetskog rata, da on zapuši nos i glasa za Hrišćansku demokratiju. Poput Montanelija, tako je radila i većina Italijana. Jedini način da se spreči dolazak na vlast Italijanske komunističke partije, pod kontrolom Moskve, bio je glas za demohrišćane koji su već bili ogrezli u korupciji, nepotizmu, klijentelizmu, vezama sa mafijom. Između dva zla, Italijani su birali ono manje, zapušavajući nos.

U Srbiji se sve češće izlazi na birališta i svaki put je sve manje stranaka ili pokreta za koje čovek sa elementarnim obrazovanjem i građanskom svešću može da glasa, čak i sa zapušenim nosem. Devedesetih godina se glasalo protiv bračnog para Milošević-Marković i radikala. U prvoj deceniji ovog veka se glasalo za Demokratsku stranku i njoj bliske partije, zapušavajući nos, da bi se osujetilo da na vlast dođu oni koji bi od Srbije rado napravili rusku guberniju.

Međutim, malo više od 10 godina vlasti tzv. demokratskih građanskih stranaka je pokazalo da nema neke suštinske razlike između “naših i njihovih”, pogotovo kada se siđe na lokalni nivo: kombinacije, nepotizam, korupcija, partijsko zapošljavanje. To objašnjava zašto je bilo tako lako, za mnoge, da pređu iz DS, G17 plus ili DSS-a u SNS. Petogodišnja vlast DS Borisa Tadića je kompletno izbrisala razliku između dve Srbije. Bilo je dovoljno da Aleksandar Vučić prigrli evropsku agendu i pragmatičan odnos prema Kosovu, pa da i poslednji bedem razlika između nekadašnjih demokrata, radikala i socijalista padne.

SNS je politička formacija sa kadrovskom strukturom i logikom funkcionisanja koja odgovara vladajućim strankama u jednopartijskom sistemu, u kojoj je lider stranke neka vrsta božanstva, u kojoj nema mislećih ljudi već samo poslušnika i oportunista. Vučić nije politički lenj i trom kao Boris Tadić, V. Koštunica ili S. Milošević, ali nije ni hrabar, ni brz, ni inteligentan, kao što je bio Đinđić. Zato i dobija na izborima 40 odsto glasova i više, dok Zoran nije mogao da dogura dalje od 15 odsto, čak ni u najpovoljnijim okolnostima. Jednostavno, većina Srba nije razumela Đinđića, nije imala kapacitet da ga doživi kao svog, osećala se nelagodno u njegovom prisustvu, dok Vučića doživljavaju kao svog i ne pate od kompleksa niže vrednosti u njegovom prisustvu.

Ipak, Vučić nije naučio najvažniju lekciju iz tragičnog Đinđićevog iskustva: ne možeš zemlju sam da promeniš i reformišeš. Za taj posao je potrebnija sposobnost i njuh da se izaberu pravi saradnici od vlastite snage i energije. Đinđić je platio glavom svoje pogrešne procene u izboru najbližih saradnika i saveznika. Vučić izbor svojih kadrova neće platiti glavom, ali će Srbija ostati zakovana za dno najsiromašnijih, najkorumpiranijih, najzaostalijih zemalja na Starom kontinentu. Ako ovako nastavi, Vučić će vrlo brzo morati da angažuje nekog iz svog okruženja, kao što je to nekada davno uradio najobrazovaniji rimski imperator Marko Aurelije, da ga prati i u svakom momentu podseća "da je on samo čovek".

SPS je muzejska stranka, sa ponekim novim eksponatom, najčešće zalutalim u mnoštvu političkih fosila. Sposoban da održava samo status-kvo situacije i da u njima preživljava, izumirući lagano, zajedno sa svojim biračkim telom. Dačićevo prizemno lukavstvo može da bude profitabilno za njega i njegovo najbliže okruženje, ali je njegov boravak u vlasti za Srbiju osuda na stagnaciju, korupciju, klijentelizam, tavorenje i svođenje politike na rečenicu - a gde sam tu ja?

DS-u je ostalo samo ime. Tragikomično je što stranka koja se tako vatreno bori za slobodu medija i optužuje Vučića za "ućutkivanje" novinara, ista ona koja je, kada je bila na vlasti, onemogućavala novinare koji su zaista bili proevrpski raspoloženi da rade pa čak i da objavljuju tekstove ili priloge u medijima gde su bili zaposleni. Što je najtužnije, koristili su druge novinare, koji se danas takođe busaju u prsa za slobodu novinarstva, da diskredituju one koji im nisu bili po volji i koji nisu bili na liniji moćnika iz DS-a. A nije im bilo strano ni da zovu glavne i odgovorne urednike i direktore i da ih ribaju zbog nekih objavljenih tekstova, čak i u regionalnim novinama.

Boris Tadić je najtragičnija figura srpske političke scene. Dok je bio na vlasti zatvorio je vrata ili je oterao gotovo sve one koji su zaista verovali u evropsku Srbiju, a okružio se karijeristima i oportunistima. To se najbolje vidi kada pogledate gde se danas nalaze i šta rade ljudi iz Tadićevog kabineta i njegovog bližeg i daljeg okruženja, počevši od savetnika, ministara, državnih sekretara, ambasadora. Tadić je jedini predstavnik građanske Srbije koji je imao priliku da zaista promeni zemlju i biće verovatno još dugo jedini njen predstavnik koji je uspeo da pobedi na predsedničkim izborima. Zato je njegova odgovornost za sve što se Srbiji dogodilo najveća. On je uzeo dobrom delu građana Srbije ono što Milošević, Šešelj, Koštunica, Nikolić i Vučić nisu uspeli: nadu.

Izborni savez Dragana Đilasa, Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića i Narodne stranke Vuka Jeremića za izbore u Beogradu je primer da su njihovi lični interesi iznad svega. Da nisu, oni nikada ne bi mogli da budu u koaliciji o čemu svedoči njihova prošlost.

LDP je od osnivanja partijsko preduzeće Čede Jovanovića. Dovoljno je pogledati ko je sve prošao kroz stranku i koliko se zadržao da bi se shvatilo da je Čeda klasičan primer maksime austrijskog psihijatra Alfreda Adlera da je mnogo lakše boriti se za principe nego ih primenjivati.

SRS i Šešelj su političke karikature koje su uvek u službi onoga ko je na vlasti. Devedesetih godina su služili Miloševiću. Danas su ponovo “Srpska rezervna stranka”, naravno, predsednikova. Šešelj je od prvog dana veran svojim poslodavcima. Znate, to su oni koji uvek ubede one na vlasti da se bez njih ne može.

Demokratska stranka Srbije je umiruća salonska stranka. Njen novi lider Miloš Jovanović, u nekoj uređenoj stabilnoj demokratskoj zemlji sigurno bi bio respektabilan desničarski lider, ali u Srbiji nacionalizam, srećom ili nesrećom, sa umivenim i obrazovanim licem nema prođu. Dveri i njen lider Boško Obradović su srpska verzija Vladimira Žirinovskog i njegove partije: nacionalizam, populizam, klerikalizam.

Sa izuzetkom Aleksandra Šapića koji je sui generis, ostali učesnici izborne trke su na nivou statističke greške. Koliko god zapušavali nos na beogradskim izborima nema za koga da se glasa. Što je najgore, neće imati ni na sledećim parlamentarnim i predsedničkim.

( Željko Pantelić )