Jugoslovenske teme: Pekmez od kajsija

Pošto je kod starije generacije Danaca, kao i nas koji smo uz rat 90-ih došli u ovu zemlju, još na snazi neka vrsta dobrovoljnog koroninog, istina, ne klasičnog karantina, nego obična i na vlastitoj savjesti zasnovana izolacija, to sve što se događa pratim preko medija, vajbera i jutjub klipova raznih televizijskih emisija koje donose ono što me interesuje. Pogotovo to važi za događaje na Balkanu, ne samo one u Srbiji i Crnoj Gori, nego i one u Hrvatskoj i Bosni. Još samo da naglasim da su to emisije na našem jeziku, pošto su vijesti s naših prostora u danskim medijima postale više nego rijetke, a o čitavim emisijama nema ni govora. Ne računam tu propratni komentar jednog našeg čovjeka o mogućem srpsko-muslimanskom pomirenju, dat u povodu Srebrenice ovih dana na jednom od vodećih TV kanala, koji je bio više potvrda naše integracije u dansko društvo, s obzirom na pristojan danski jezik i koliko-toliko tolerantan pristup koji je ovaj naš čovjek imao.

Da se vratim vajberu i jutjubu. Kako je vikend i ima se vremena, seansu sam počela virtuelnom posjetom Novom Sadu. Zanima me šta moja tamošnja familija i prijatelji misle o demonstracijama i kako procjenjuju šta će biti, napokon, hoće li Vučić preživjeti i koliko će morati da se prilagodi novonastaloj situaciji.

Rođaka J. koju sam najprije nazvala, bila je nedefinisana i nejasna poput sfinge. Ne zna šta će biti, na demonstracije ne ide, nije to za nju, rekla je. Ju, ju, samo da sve završi do jeseni kad u centru grada treba da počne da se zida velik stan koji je uplatila i po planu treba da je gotov do iduće godine isto tako na jesen. Na moje pitanje da li je glasala na tek završenim izborima, odgovorila je sa: Bože sačuvaj, samo odem da me vide i zabeleže da sam bila. Uostalom, sprema se da kuha pekmez od kajsija, pa nema puno vremena za politiku i ostalo.

Onda sam prešla na M, muža moje druge novosadske rođake. E, on je bio druga priča. Agronom i istinski politički entuzijasta s odličnim pregledom događaja, pojasnio mi je kako izgleda politička kabala Srbije u ovom trenutku. Nema teorije da nas Vučić stavi policijskim časom ponovo u karantin, rekao je rezolutno. A onda su uslijedile optužbe o vulgarnom i opasnom uvođenju manipulacija svake vrste u igru od strane režima. Režima koji je na spoljnopolitičkom planu potpuno poslušan u odnosu na frau Merkel, dok na unutrašnjem planu potcjenjuje vlastiti narod da to vrijeđa običnu inteligenciju umorne i isprepadane srednje klase Srbije. Pa ipak, iako su boje kojima M. boji prilike u Srbiji prilično crne, očekujući da sve na jesen bude još crnje, na moje uporno insistiranje, u stanju je da prepozna mnogo toga pozitivnog. Počeo je najprije vicem o novosadskoj omladini koja je, kako reče, lepa i vaspitana. Zamisli, kad ih je policija najurila oni potrčaše na drugu stranu ulice, al' kad baksuz hoće, na semaforu upaljeno crveno i deca stadoše, i tu ih onda ovi po'vataše. Tu malo zastanemo i smijemo se na obje strane vajbera. Vojvođanska kultivisanost i poštovanje pravila u svim sferama doći će glave, ako ne revoluciji, a ono zahtjevima za uljuđenjem režima koji ih sve manje poštuje. A onda, na moje pitanje ko učestvuje u demonstracijama, M. priča o tome koliko je i sam iznenađen brojem omladine, i pogotovo djevojaka. Kakve lepe i pametne devojke, kako se samo raspravljaju s policijom, kakva im je, bre, samo argumentacija, da samo to čuješ.

Razgovor završavamo lagano. Ja mu pričam da ćemo uskoro na godišnji, nema, istina, putovanja u naše krajeve, ali eto, malo ćemo biciklati po Danskoj, a ostatak vremena provešćemo kod kuće i sređivaćemo nesređeno. Ni oni ne idu nigdje, malo će do dijela grada gdje imaju lijepu baštu, obradili su sve, biće dakle i korisno i ugodno. Ja još malo pričam o dugoj danskoj morskoj obali koju ne poznajem u cjelini jer mi ljeta prolaze uglavnom dolje kod nas, po Bosni, Srbiji i Crnoj Gori.

Da samo dodam - i M. se zajedno sa ženom, mojom rođakom, sprema da kuha pekmez od kajsija.

Uslijedila je pauza od vajber-telefonije koja je iskorištena za oprobavanje bicikla i skok do lokalnog Lidla koji je u ova postkoronina vremena postao važan dio nedjeljnog rituala. Čak i uprkos mom otporu da nedjelju koristim za nepotrebne i štetne konzumerističke navike.

Srećom, sve traje kratko, tek je neka vrsta pauze od vajber-telefonije i ajped-klipova. Od klipova za tu nedjelju biram da još jednom pregledam intervju s Aleksandrom Bečanovićem, s obzirom da sam trenutno zaokupljena pisanjem eseja o njegovom romanu Vlatka, a i zato što on govori o stvarima koje su tidsløs, a to će reći u prevodu, nisu za jednokratnu upotrebu, nego se mogu istinski reciklirati, a da pri tom ne izgube, kako imaginarnu, tako i intelektualnu esenciju.

Poslije toga dolazi na red mala kafa i maskapone krema, kao zaslužen predah, a onda opet vajber.

Idem ponovo u Novi Sad. Na redu je T, moja stara prijateljica. Preležala je tek koronu pa ne prati baš sve događaje, kaže mi odmah u startu. Uostalom, ne voli nasilje i strahuje da ono ne preuzme ulicu, pogotovo to ne želi sada kad joj je porodica pogođena koronom i kad treba da postane baka još jednom, četvrti put po redu. Na moje pitanje šta čita i šta radi, odgovara da čita nekog pola našeg, pola portugalskog pisca. A šta radi, pravi pekmez od kajsija. Cijela Vojvodina, biće, pravi pekmez od kajsija, u predahu dok se politička situacija zgušnjava i traži rasplet. Završeno je tek prvo poluvrijeme, kako se svima čini. Kad se napravi pekmez i ostala zimnica, slijedi valjda drugo poluvrijeme.

Za ovu nedjelju, pošto sam s familijom iz Bosne i Hrvatske razmijenila nekoliko formalnih vajber sms-ova, ostaje mi još razgovor s komšijama iz Budve i starom prijateljicom, Crnogorkom P.P. nastanjenom u Parizu. Komšije iz Budve su fin svijet, nekadašnja crnogorska elita iz vremena komunizma, sada, hvala Bogu, ponovo u usponu. Žale iskreno što ne dolazim u Budvu, kao uostalom i ja što žalim jer navikla sam da mi ljeto prolazi uz Grad teatar Budva i špricere u Mogrenu. O politici ovaj put ne pitam direktno. Situacija je pipava, strah da se sve može oteti kontroli kao ne tako davno u Bosni, opominje me na oprez.

Razgovor s mojom pariškom prijateljicom P.P. druga je priča. Tu je ona ta koja postavlja dnevni red, a to znači da ne možemo pričati o svemu i svačemu, nego se moram odrediti i odgovoriti na sva njena pitanja. Najprije, da li bih išla u CG da nije korone, a onda i da se odredim prema litijama i SPC. Nije pomagalo što sam se diplomatski vadila da je moj ovdašnji poslodavac donio uredbu da se neodgovorna putovanja sankcionišu karantinom koji se plaća iz svog džepa i mogućim gubitkom posla, kao ni činjenicom da nekome ko je na svojoj koži prošao politički i ratni haos u Bosni, izgleda prirodno da sačeka da se prilike u CG malo razbistre, a za putovanje će biti prilika. Dodajem i to da možda i nije loše da sami Crnogorci, dakle, svi oni koji žive u današnjoj CG preuzmu odgovornost za svoju sudbinu, da poslije nema kriv onaj kriv ovaj. A što se tiče crkve i litija rekla sam joj da sam mišljenja koje je tu negdje kod dr Miodraga Perovića. A čini mi se i da je šteta što savremeni crnogorski književnici nisu više transparentni jer je njihova argumentacija da provincijalizacija Crne Gore ne može biti na dnevnom redu, kao što mi se i čini da je takvo razmišljanje na nivou istorijskog duha. Nekako mi ipak pođe za rukom da se malo izmigoljim i upitam šta je pravila te nedjelje za ručak. Ispričam joj i priču o pekmezu od kajsija koji se u poluvremenu političkog raspleta kuha svuda u Srbiji.

( Ljiljana Bulajić )