Djeca i roditelji: „Napustio sam je kao bebu - 16 godina kasnije mi je spasla život“

„Selani je ušla na moj čas američke istorije i prosto me oduvala. Bio sam u fazonu: 'Oh, moj bože, ko je to?' Odmah sam rekao sebi: 'Moram da saznam ko je ta osoba.'"

11641 pregleda0 komentar(a)
Foto: Tyler Hurwitz
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Nakon što je izgubio sve u uraganu Katrini, umetnik Metdžejms Metson ostao je bez ičega, istraumiran i „spreman za kraj", kad je primio neočekivani telefonski poziv. Zvala ga je ćerka koju nije video otkako je bila beba i to mu je dalo razlog da živi.

Metson je imao 16 godina kad je upoznao buduću majku svog deteta.

„Selani je ušla na moj čas američke istorije i prosto me oduvala. Bio sam u fazonu: 'Oh, moj bože, ko je to?' Odmah sam rekao sebi: 'Moram da saznam ko je ta osoba.'"

Metdžejmsovi roditelji su bili umetnici, a njegov očuh je radio kao profesor slikarstva u raznim umetničkim školama.

„Činilo mi se da smo se samo beskrajno seljakali", kaže Metdžejms. „Nikad nisam imao priliku da steknem prave prijatelje. Upoznao bih ljude, a onda bismo mi samo otišli i to mi je uvek pružalo tu distancu koju mislim da održavam i danas."

Nakon boravka na jugu Francuske, porodica se preselila u gradić Jelou Springs u Ohaju, gde je upoznao prvu devojku Selani.

„Smuvali smo se i bili u vezi nekoliko godina, a onda se sve završilo. Ali smo se još jednom, kako danas kažu, 'smuvali' i Selani je zatrudnela, iako više nismo bili par", kaže Metdžejms,

Metdžejms je imao 18 godina i smatrao je da nije spreman da postane otac.

„Potpuno sam se prestravio. To je okrenulo moj svet naglavačke", kaže on.

„Nisam bio sposoban da sa tim izađem na kraj na bilo koji način. Bio sam premlad, suviše naivan i nisam znao šta da radim."

Selani je rodila devojčicu Tajler.

Nakon što je rođena, Metdžejms se susreo sa Selani na ulazu Prirodnog rezervata „Glen Helen" i prvi put uzeo bebu u naručje.

„Držao sam Tajler u rukama oko 30 sekundi i to je bilo to."

„Nisam emotivno mogao da pojmim da je to moje dete. Znao sam da sam biološki učestvovao u njenom nastanku i bio sam u fazonu: 'O, moj bože, ovo je stvarno teško. Ne znam kako da reagujem na ovo. Ne znam šta da radim.'"

Metdžejms kaže da je time započelo njegovo doživotno bežanje - od svega.

„Bila je to klasična situacija 'bori se ili beži'. Nemajući nimalo samopoštovanja u to vreme, odlučio sam da bežim i nastavio to da radim i dalje."

Nakon boravka u Montrealu i Bostonu, Metdžejms je stigao u uzavreli, živahni Nju Orleans sa 19 ili 20 godina.

„Bio sam dete, mlad u emotivnom smislu, i odjednom sam se našao na veoma egzotičnom, drugačijem mestu. Bilo je to dobro mesto za skrivanje, pretpostavljam."

Ali iako se krio od prošlosti, nije mogao u potpunosti da pobegne od nje.

U grafičkom romanu koji je Metdžejms kasnije napravio o životu, na nacrtanoj slici vidi se kako je pogrbljen dok nosi težak teret krivice na plećima.

Osećao se kao da nosi „betonski blok od 16 tona", kaže on.

To je dovelo do nervnog sloma posle kog je proveo „poprilično mnogo vremena" u mentalnoj instituciji, kaže on.

Kad je otpušten iz bolnice, postepeno je postajao poznato lice u gradskom Francuskom kvartu, slavnom po noćnom životu, muzici i burbonu koji se toči u potocima.

„Ušao sam u bolnicu kao prilično anonimni stanovnik Nju Orleansa, ali kad sam izašao, to mi je podarilo nekakvu mističnost i odjednom sam znao svakoga", kaže on.

„Živeo sam u nečijem plakaru i nisam imao ništa sem svojih olovaka, tako da bih odlazio u kafeteriju, kafić ili gde god da su već bili ljudi, i bio bih prihvaćen kao lik i kao spektakl", dodaje.

Oduvek je bio umetnik, ali sada je počeo da stiče veću pažnju. Pošto nije imao stalan dom, sav njegov rad morao je da bude na papiru.

Kasnije, kad je postao „odomaćenija životinja", počeo je da pravi montažnu umetnost - da pronalazi razne predmete i da ih spaja u skulpture.

Nju Orleans je bio riznica blaga za tako nešto, priseća se on. Gdegod da ste pogledali - čak i na zemlju - pronašli biste neki umetnički ekvivalent zlatne prašine - kao što su 100 godina stare rane američke fotografije.

Pronalazio bi lepotu u ponovnom iskorišćavanju materijala kao što su drvene šibice ili štapići od lilihipa.

I bio je uspešan u tome, stvarajući umetnička dela „kao posednut", izlažući ih na izložbama po gradu, istovremeno se izdržavajući radom u kafićima i vozeći se po gradu na biciklu isporučujući picu.

Za to vreme, njegova ćerka Tajler Hurvic odrastala je u Jelou Springsu sa majkom Selani, još jednom talentovanom umetnicom.

Ona se seća da je sa četiri godine išla sa majkom na obuku za presvlačenje nameštaja.

„Uronila sam u kreativno okruženje praktično od rođenja i to se nikad nije završilo", kaže ona.

Njen dom je srećan. Selani se udala i dobila još jednu ćerku i, odrastajući u ovoj bliskoj porodičnoj jedinici, Tajler kaže da se nije previše interesovala za biološkog oca.

„Imala sam toliko ljudi, članova porodice i prijatelja koji su me sve vreme okruživali da pretpostavljam da nisam prosto razmišljala o tome", kaže ona.

„Nije to bilo nešto što mi se motalo po glavi, tako da nikad nije bilo neko ogromno pitanje ko mi je otac, ili gde je, ili zašto nije tu."

„Nikad nisam pitala, pa onda nisam ni znala."

Kao i njena majka, postala je stručnjakinja za presvlačenje nameštaja i umešna umetnica.

U tridesetoj godini, Metdžejms je bio smatran jednim od domaćih gradskih umetnika, uprkos činjenici da je proživeo prve dve decenije života negde drugde.

Imao je i stalan posao popravljanja starih građevinskih alata. Njegova dva psa, Pikaču i Perl, bili su mu sve u životu.

„Odjednom sam bio u fazonu… Ne mogu da verujem da sam uspeo da doživim tridesetu", kaže on.

Imao je mentalni sklop „živi brzo, umri mlad" i odlučio je da je došlo vreme da malo uspori. Prvo se iselio iz Francuskog kvarta, potom je na nekoliko godina skroz napustio Nju Orleans, vrativši se u proleće 2005. godine.

„Našao sam stan, raspakovao stvari i tad je udarila Katrina", kaže on.

Uragan Katrina poharao je Nju Orleans u avgustu 2005. godine, poplavivši velike delove grada. Stradalo je skoro 2.000 ljudi a skoro milion njih je raseljeno, i došlo je do zastrašujućeg sloma reda i zakona.

„Došlo je do potpunog razaranja", kaže Metdžejms, još uvek potresen onim što je doživeo. „Kad zatvorim oči, i dalje mogu sve to da vidim pred očima."

„Bilo je mnogo izgubljenih života, sve se raspalo. Prodavnice nisu radile, piljarnice nisu radile, zločin je bio van kontrole. Mnogo ljudi je izgubilo kuće i imovinu, bio je to čist očaj za svakoga."

Matdžejmsov stan je bio poplavljen i on je izgubio većinu stvari, uključujući skoro sve svoje radove.

Plašeći se da neće moći da povede voljene pse, Metdžejms je ostao u razrušenom gradu osam dana, dok nije našao telefonsku govornicu, nazvao majku da joj kaže da je dobro, a potom prijatelja, koji mu je pomogao da prebace njega, Pikačua i Perl u Los Anđeles.

Uselio se u veoma mali stan na prometnoj raskrsnici u losanđeleskom kvartu Koreataun, dok su se svuda oko njega vodili građevinski radovi rušenja.

„Kad sam se uselio u taj stan, bukvalno su srušili svaku zgradu oko mene. I odjednom se mala četvorospratnica u kojoj sam bio našla pod najezdom miševa, bubašvaba i zavisnika od meta", kaže on.

„Neko mi je poklonio ležaj, imao sam mali crno-beli televizor, možda par majica i to je bilo to."

Metdžejms kaže da mu njegovi psi nisu bili samo najbolji prijatelji u životu, već i njegova deca, njegovo rame za plakanje, pa čak i partneri u jelu.

„Kad bih dobio normalnu hranu, i oni bi je dobijali", kaže on. „A kad nisam imao normalnu hranu, ja bih jeo njihovu. Zavukao bih ruku u kesu sa psećom hranom i izvukao šaku suvih granula."

Našao je posao u drugom kraju grada, radeći kao „dobavljač" za prodavnicu slikarske opreme za šest dolara na sat, ali je morao da prosi za sitninu da bi mogao da plati autobusku kartu do tamo.

Kad god bi zazvonio telefon, bila bi to loša vest o nekom prijatelju iz Nju Orleansa koji se mučio sa posledicama oluje.

On veruje da su mnogi od njih patili od post-traumatskog stresnog poremećaja, čije posledice umeju da budu pogubne.

„Neki ljudi su pili, neki su uzimali narkotike, neki su počinili samoubistvo."

Metdžejms kaže da se zatvorio u sebe i samo sedeo u svom stanu i zurio u televizor, čak ni ne menjajući kanal. Nije mogao da stvara i „pripremio se za kraj".

„Moja sposobnost samoodržanja propadala je i propadala, i nisam imao kuda da se okrenem", kaže on, „sve dok nije usledio telefonski poziv koji ne samo da mi je spasao život, već ga je i potpuno promenio."

Tajler, koja je tada imala 16 godina, spremala je sobu kad je ušla njena majka i pružila joj parče papira. Na jednoj strani se nalazio broj poštanskog pretinca, a na drugoj broj mobilnog telefona.

Majka joj je rekla da tako može da kontaktira biološkog oca.

„Mislim da je samo naišla na to na gomili nekakvih papira i rekla sebi: 'Oh, bolje da dam ovo Tajler u slučaju da želi da ga pozove'", kaže Tajler.

„Uradila je to veoma nonšalantno i posebno me je zamolila da mu pišem a ne da ga zovem, ali svega nekoliko minuta nakon što mi je dala papir, ja sam nazvala taj broj. Mislim da napola nisam očekivala da će se neko javiti, tako da se nisam mnogo udubljivala u to."

„Nastupila sam sa stavom: 'Nemam šta da izgubim.' Tako da kada se javio, nisam bila emotivna i nisam bila nervozna."

Ona kaže da čak nije donela ni svesnu odluku da pozove, prosto je to spontano uradila.

Metdžejms se plašio da ga čeka još loših vesti od nekog od njegovih prijatelja, a onda je čuo Tajlerin glas.

„Jesi li već čuo za ime Tajler ranije?", pitala je ona.

Metdžejms je odgovorio: „Tajler, čekam ovaj poziv već 16 godina."

„Potom sam rekla: 'Da li me mrziš?'", kaže Tajler.

„Rekao sam: 'Stvarno te ne mrzim. Da li ti mrziš mene?'", kaže Metjdžejms.

„A ona je rekla: 'Ne.' Ono, bio sam totalno pogubljeni, istraumirani umetnik koji nema ništa da joj ponudi, ali smo pričali o muzici, i pričali smo pomalo o svemu i svačemu."

Tajler kaže da kad su završili razgovor, nisu isplanirali kako da ostanu u kontaktu, već su samo znali da mogu da nazovu jedno drugo ukoliko to požele i to im je bilo dovoljno.

BBC

Metdžejmsu je taj poziv preobratio život.

„Bukvalno sam osetio kako mi se kičma ispravila, oči otvorile, kako sam prestao da zurim u zemlju i počeo sebi da govorim: 'Dobro, sad sam u Los Anđelesu, moja ćerka misli da sam izuzetan, možda bih i ja trebalo da mislim o sebi da sam izuzetan?'"

On kaže da je želeo da impresionira Tajler i da je osećao da je jedini način da to uradi kroz svoju kreativnost.

„Nisam to mogao da uradim kućom ili bankovnim računom ili odećom. Biću najbolji umetnik što mogu, a to je nešto što sam davno uzeo u ruke i nikad nisam ispustio, i sve to dugujem Tajler."

Kako je polako počeo da se vraća na noge, krenuo je ponovo da stvara i izlaže. Uspeo je da se preseli u bolji stan i nekoliko godina kasnije, kad mu se otvorila nova izložba radova, Tajler je odletela u Los Anđeles da se prvi put sretne s njim.

„Bila sam nervozna, što mislim da je bilo razumljivo", kaže Tajler, „ali iste sekunde kad smo se upoznali, osećaj je bio dobar, bilo je prirodno i normalno i bila sam savršeno u miru sa sobom."

Odmah je primetila i fizičke sličnosti između njih dvoje.

„Imam kovrdžavu kosu, a moja mama ima savršeno ravnu i uvek sam imala problema kako da ukrotim svoju kosu", kaže ona.

„I zato kad sam srela Metdžejmsa, bila sam u fazonu: 'Vidi, oboje imamo kovrdžavu kosu, to sve objašnjava.' A imamo i slične ruke i oboje imamo zelene oči."

Jedan od prvih umetničkih radova za koji Tajler kaže da joj je Metdžejms pokazao bio je složena skulptura kule sastavljene od raznih sastavnih delova.

„Ako otvorite ova vrata, otkačite onu prečku i pomerite onaj deo u stranu, možete da zavirite unutra i tamo među gomilom eksera pronađete moje ime", kaže ona.

„Dakle, moje ime je skriveno u mnogim njegovim delima, morate da ga tražite, ali je definitivno tamo i prosto je kul znati gde da ga tražite."

Ona veruje da to simboliše motivaciju koja je pružila Metdžejmsu da nastavi sa radom kao umetnik.

Posetivši Mejdžejmsa u njegovom umetničkom okruženju, Tajler je kasnije pozvala njega da on dođe i poseti njeno u Ohaju.

„Znao sam da je u pravu i da to moram da uradim. Bilo je to kao da smo resetovali neku mašinu", kaže on.

„Bio je to način za mene da odjednom počnem da se ponašam u skladu sa svojim godinama, da odrastem i da prestanem da budem tinejdžer koji je pobegao."

Dok je bio tamo, Tajler je presvlačila jednu sofu i Metjdžejms je dobio priliku da joj pomogne sa tim projektom i da se uveri u ćerkinu umešnost na delu.

„Moju čitavu inspiraciju za presvlačenje nameštaja i moju ljubav prema nameštaju i tekstilima prvobitno je inspirisala moja majka", kaže Tajler, koja danas ima 29 godina.

„I tako je sofa postala projekat koji je objedinio umove nas troje."

Upoznavši se sa Metdžejmsom, to je takođe značilo da je uspostavila kontakt sa njegovim roditeljima - njegovom majkom, očuhom i ocem - a svi su oni bili umetnici.

„Kad ste kreativna osoba i odjednom pronađete davno izgubljenu porodicu, samo da biste saznali da je bukvalno svako od njih umetnik - to je stvarno fantastično", kaže Tajler.

Inspirisana bakom i dedama, sada ponovo studira na katedri za zanate i materijale na Univerzitetu u Virdžiniji.

Tokom godina, Metdžejms i Tajler su razgovarali mnogo o tome zašto ju je napustio.

„Ona razume zašto sam morao da odem", kaže Metdžejms.

„Pričali smo o tome pre samo par nedelja. Rekla mi je: 'Ti ne bi mogao da živiš ovde, to ne bi bilo dobro za tebe, bez obzira na sve.'"

Tajler priznaje da postoji društvena stigma oko očeva koji napuste porodicu, ali kaže da je Metdžejms uradio ono što je bilo ispravno za njega, a, kad se sve sabere i oduzme, i za nju.

Da se držala „društvenih standarda" i osuđivala ga, time se ne bi postiglo ništa, kaže ona. Umesto toga, stekla je novu porodicu, novi izvor inspiracije i „živi sjajnim životom".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk