Razapinjanje struke

Zašto optužuju lekare? Zašto lekari optužuju jedni druge? Jedni to rade zbog litija i nepoštovanja mera NKT-a. Drugi „brane državu“. Lekari navodno nisu sledili Hipokrata, unizili su struku... Lekari uzvraćaju da im je decenijama ugrožena egzistencija, mogućnosti školovanja i usavšavanja u struci... Optužitelji im odgovaraju da baš oni deluju u ime posvećenosti struci i znanju...

Mi vama bacimo loptu, vi nama vratite loptu.

Mi kažemo da to nije u redu, glasno i jasno. Vi na nas bacite suzavac i pošaljete specijalne jedinice.

I svi nešto branimo.

Nameće se pitanje i šta branimo i kako smo i zašto napadnuti. Kao da je i preko same lekarske stuke prešao prvi i drugi talas epidemije. A možda je to još uvek prvi talas, koji nas je samo zapljusnuo, ili je kasnije naišao, ili je dugo putovao od jedne obale do druge... Rezultat je sve opasnije podeljena struka, a na gubitku su i građani i država.

Tokom studija medicine, osim stručnih predmeta, uči se i polaže ispit Higijena i socijalna zaštita. Mnogo težak ispit za studente medicine, po pravilu usmerene na egzaktnost i neposrednu efikasnost, pa zato teži i od stručnih ispita. M. Savićević, Higijena i socijalna medicina, medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1970, Poglavlje 7:

Norme u urbanizmu/ Zoniranje naselja:

• Stambena zona - postavljanje stambenih zgrada u prostoru
• Industrijska zona
• Administrativno-upravna zona
• Zona za odmor i fizičku kulturu
• Školska zona
• BOLNIČKA ZONA.

Ukupno dvadeset devet poglavlja, 720 strana. Sećamo li se kada je struka posljedni put opominjala ili protestovala dok su se urbanistički razgrađivali naši gradovi u kojima se Kovid-19 sad lakše širi i razbuktava.

Možda je vremenom odlučeno da se ukine taj ispit jer je ono o čemu on poučava odavno izgubilo značaj i postalo nevažno. A i zašto bi postojala jedna takva nauka kad ekonomisti, pravnici ili drugi stručnjaci znaju tu oblast bolje od doktora medicine.

Pa i taj čudni korona virus, koji za sobom ostavlja kratkotrajni imunitet. I o njemu svi više znaju od doktora medicine.

A doktori medicine su odavno znali da su u pitanju samo novi serološki tipovi i da su mnogo opasniji. Medicina kaže da ova grupa virusa ima stare tipove koji nisu patogeni i nove serološke tipove koji su patogeni. Znali smo da su, upravo zbog karatkotrajnog imuniteta, reinfekcije i moguće i mnogo češće (Karakašević i saradnici, Mikrobiologija i parazitologija, 1987). To znaju svi mikrobiolozi-virusolozi, merodavniji za uzročnika bolesti od onih koji su trenutno zaposeli struku. Učili su nas da infektivni agens (genetskim inženjeringom ili poprimanjem gena virulencije na drugi način) može naneti štetu i doneti katastrofu svetskih razmera.

I SZO ima poslednju reč. I Evropa. Da li je virus animalnog porekla ili je laboratorijski tip; kakva je njegova epidemiologija - rezervoar, izvor i prenošenje; njegove osobine i virulencija kao i ciljni organi koje napada...

Moju generaciju su učili da je medicina timski rad i da mi lekari ipak nemamo poslednju reč. Ali zato imamo klinička zapažanja, dijagnostička iskustva, mogućnost izbora...

Možda ipak poslednju reč treba u prvom redu da ima edukacija i opet edukacija. Bez optužbi, bez napada, bez sile, bez „naših i njihovih“, bez razapinjanja i političke upotrebe lekarske struke. Sa vizijom i sa željom da kroz timski rad svi zajedno uspemo.

Nauka ipak ne zastareva kao politički programi i podele.

Autorka je specijalista mikrobiolog

( Dr Rajna Dapčević )