Novac koji ne postoji i skandal koji trese Njemačku

Kako je Vajerkard lažirao bilanse dok su se u Njemačkoj svi pravili da je sve u redu? Da li se odbjegli direktor krije u Rusiji? I zašto je ovaj finansijski skandal prvog reda opasan i po kancelarku Merkel?

Šta je znao njemački ministar finansija? Sadašnji koji je socijaldemokrata, ali i prošli koji je demohrišćanin? Da li je nešto znala i kancelarka i šta je o tome rekla u Kini? Koju ulogu igraju Indonezija i Dubai? Sad se čuje da u svemu prste imaju i Bjelorusija i Rusija.

I gdje je zlikovac? Je li to doista Jan Marsalek, bivši direktor finansija koncerna Vajerkard? A šta je sa predsjednikom uprave kompanije Markusom Braunom kojeg čas hapse, a čas puštaju uz kauciju?

I najvažnije: kako je uopšte bilo moguće da jedna njemačka firma, koja je krenula da trguje digitalnim sistemom plaćanja, postane berzanski koncern vrjedniji od Dojče banke, a onda se odjednom nađe pred bankrotom jer u kasi zapravo nikad nije bilo 1,9 milijardi eura – i to niko nije primijetio.

Ni ured za reviziju EY (bivši Ernst & Young), niti državni zavod za nadzor vrednosnih papira BaFin, ni Njemačka savezna banka... Pa nijedno ministarstvo, uključujući i ured kancelarke. Koliko onda uopšte vrijede svi sistemi zaštite koji bi njemački svijet novca trebalo da učine kredibilnim – i atraktivnim?

Gomila pitanja. I to oko jedne vrlo zapetljane priče.

Novo doba novca, stare metode lopovluka

Tu su najprije neke, manje ili više, pouzdane činjenice: Vajerkard je firma sa sjedištem u Ašenhajmu u Bavarskoj. Za nju je, prema poslednjim zvaničnim podacima, radilo oko 5.800 zaposlenih.

Vajerkard je razvijao digitalne oblike plaćanja (predivđen da se jednom integriše sa sopstvenom bankom). Za tu uslugu firma ubire malu proviziju, ali je na kraju ispala velika: 2006. je Vajerkard dospeo na TecDax, a u septembru 2018. je dospeo u njemački berzanski indeks DAX, mali krug od 30 najvažnijih njemačkih firmi čijim se deonicama trguje.

I onda, u junu ove godine – Vajerkard proglašava da je insolventan!

Posle toga je firma za samo nekoliko dana izgubila više od dvije trećine berzanske vrijednosti. Šef Markus Braun je najprije uhapšen između ostalog zbog manipulisanja tržišta, da bi bio pušten na slobodu uz kauciju od pet miliona eua, a sad je opet - iza rešetaka.

Chief Operating Officer (CEO) Jan Marsalek, nestao je bez traga. Za njim je izdat nalog za hapšenje.

Oba glavna lika su Austrijanci kojima je tokom godina uspjelo da firmu iz okoline Minhena „prodaju“ kao veliku njemačku nadu u prelazu sa staromodnog bankarskog poslovanja u eru digitalnog svijeta novca: dakle bitovi umesto kasice-prasice.

Prilično je potrajalo dok su mnoge glasine i izvještaji postali dovoljno jasni da se shvati da je Vajerkard stigao da svoje veličine prodajući maglu. U junu je i ured za reviziju EY odbio da potpiše bilans firme, a uslijedila je vanredna provjera konkurentskog ureda KPMG.

Na kraju je Vajerkard morao da prizna da ne može da nađe 1,9 milijardi eura – novac koji se teoretski nalazio u knjigama, a vjerovatno uopšte ne postoji. Time se jednim potezom pera čitava četvrtina iznosa bilansa Vajerkarda pretvorila – u ništa. I niko ranije nije bio sumnjičav?

Da čujemo sad i vas!

To je pitanje koje može da ugrozi ugled čitavog njemačkog sistema za nadzor prometa novca i vrednosnih papira. Sada je odlučeno da se o svemu malo propitaju i političari. Pitanja je – mnogo.

Na primjer: kad već uredi za reviziju kao što je EY nisu htjeli ništa da vide ni čuju, zašto nije reagovala Savezna banka? Zašto nije reagovao ni zavod za nadzor BaFin koji je deo centralne banke? Jer, sumnje u stvarnu moć Vajerkarda su se čule već dugo.

Još jedno zanimljivo pitanje: zašto se kancelarka Merkel u septembru prošle godine u Kini založila za širenje poslovanja Vajerkarda na tu zemlju, kada je u njenom Ministarstvu finansija već bila u toku istraga o toj firmi? I slutilo se da će tu biti posla i za policiju.

Drugim riječima: šta je sve znala njemačka vlada i zašto je činila ono što je činila?

Na kašičicu

„Ovo je poslednja prilika da vlada izbjegne formiranje anketnog odbora“, kaže političar Zelenih Danjal Bajaz. Jer u Bundestagu je mnogo onih koji imaju utisak da vlada istinu dozira „na kašičicu“ i to tek kad se nađe pod žestokim pritiskom.

Istražitelji će imati puno posla – i biće ima potrebno dosta prevodilaca. Jer, kako se čini, u svakom slučaju će morati da zavire i u Rusiju. Tamo naime vodi i trag nestalog direktora Vajerkarda Jana Marsaleka.

Proteklih dana su novinari Špigela, dnevnika Handelsblat i platforme Belingket postepeno otkrivali detalje o tome kuda je bježao bivši direktor. Prvo se čulo kako je Marsalek utekao u Indoneziju, ali očito su se pojavili dokazi o njegovom putu preko Klagenfurta i Talina u Minsk. Kao i da nije tamo ostao, već produžio u Rusiju.

Handelsblat tvrdi da se Marsalek trenutno nalazi na jednom imanju u okolini Moskve – pod nadzorom ruske vojne tajne službe GRU. U Kremlju o svemu tome nemaju pojma, barem tako tvrdi portparol Dimitrij Peskov.

Znamo li šta ne znamo?

Marsalek bi mogao biti glavna figura u ovom skandalu – ili je i on tek figura kojom upravljaju drugi? On je formalno bio odgovoran za međunarodno poslovanje Vajerkarda što obuhvata i akvizicije u zemljama Azije. A bio je odgovoran i za to da poslovne knjige izgledaju što bolje, iako je posao u samoj Njemačkoj bio mršav.

Tu nije samo reč o kulama u oblacima, nego i o mogućnosti da je reč o sistemu za pranje novca. Po čijem nalogu? Više medija je javilo da se Austrijanac Marsalek hvalio vezama sa tajnim službama, ne samo u Beču, nego i u Palmiri u Siriji – ili u Moskvi.

Kada se sve to zna, jasno je da bi istraga ili formiranje parlamentarnog anketnog odbora bilo više šansa nego opasnost, ne samo za njemačku vladu, već i za čitav sistem finansija u Njemačkoj.

( Deutsche Welle )