Oluja, Srbija i Hrvatska 25 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora"

„Ide kolona, vi gledate svaku dečiju glavicu, oči su me bolele od napora, sve mislim da je moja, a nje nema", kaže ona za BBC na srpskom

5711 pregleda6 komentar(a)
Foto: BBC
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Kad se pomene vojna operacija Oluja, Tatjani Trbojević se pred očima pojavi slika kako traga za trogodišnjom ćerkom.

„To mi je nešto najteže u životu bilo. Ne volim se ni sećati toga.

„Ide kolona, vi gledate svaku dečiju glavicu, oči su me bolele od napora, sve mislim da je moja, a nje nema", kaže ona za BBC na srpskom.

Operacijom Oluja hrvatske vojske i policije, od 4. do 8. avgusta 1995, okončan je četvorogodišnji oružani sukob, a prema nalazima Međunarodnog suda pravde, izveštaja UN tela i lokalnih nevladinih organizacija, u toj akciji je ovu oblast oko Knina napustilo više od 200.000 Srba.

Mnogo toga se promenilo za ovih četvrt veka, ljudi iz izbegličkih kolona su se skućili, odselili, deca su porasla, a jedina konstanta je da se svaka godišnjica Oluje različito obeležava u Hrvatskoj i u Srbiji.

'Nema nikog, ni mame ni deteta'

Kad je počela vojno-policijska akcija, Tatjanin prijatelj je došao iz Bosne i Hercegovine u Hrvatsku u Plaški i odveo njenu majku i ćerku kod njega u Bosanski Petrovac.

Tatjana je, kao medicinska sestra, bila na ratištu.

„Ja to nisam znala, bila sam na položaju, a ostavila sam je mami na čuvanje. Kad smo se vratili gde je bilo stanovništvo, nema nikog, ni mame ni deteta".

Tatjana Trbojevic

Za dan je prešla Bosnu - stopirala, vozila se i išla peške, samo da bi došla do Bosanskog Petrovca.

„Tad je već kolona krenula. Svi idu nizbrdo, ja uzbrdo. Srećom, našla sam je živu i zdravu", dodaje Tatjana koja je u vreme Oluje imala 25 godina.

Isto toliko već živi u Srbiji.

Od Hrvatske, preko Kosova, i kolektivnog smeštaja do Hrvatske

Ljubomir Tisma

Ljubomir Tišma iz Ivoševaca nadomak Knina danas ima 25 godina.

Kada se pripremala akcija Oluja, bio je sedmomesečna beba. Njeov brat je imao sedam i sestra četiri godine.

Sluteći da se nešto loše sprema, njegov otac je suprugu i decu poslao na Kosovo kod rodbine.

„Otišli smo s majkom, otac je ostao", kaže Ljubomir za BBC.

Iako su sticajem okolnosti izbegli pre ostalih - čitav taj događaj se „dosta odrazio na njegov život i uopšte na život ljudi u Krajini".

Međutim, odlazak 1995. godine biće tek prvi u nizu njihovih prinudnih selidbi. Dočekao ih je rat na Kosovu 1998. i 1999. godine.

„Kaže mi mater da smo s Kosova odmah posle NATO bombardovanja 1999. otišli u Srbiju", priča on.

Tišme su Kosovo napustili ponovo s bebom u naručju - dok su živeli u Prištini, 1998. rodio mu se najmlađi brat.

Getty Images

Porodica se tada obrela u Kaleniću, u barakama koje su pre rata bile namenjene radnicima obrenovačke termolektrane „Kolubara" - a koje su 1990-tih služile za kolektivni smeštaj.

„Tu su bili prognanici iz Krajine i sa Kosova. Slabo se sećam i tog perioda, kao kroz maglu", opisuje Ljubomir.

Zna da je bilo dosta dece i da je imao drugare s kojima je, kaže, najčešće igrao fudbal, jer nisu imali puno igračaka.

„Kao detetu mi je bilo lepo, ali kasnije što si stariji sve te više boli šta se desilo našem narodu", dodaje.

Tišme su se odatle 2004. vratili „na ognjište" i već 16 godina su u selu blizini Knina.

Time je krug zatvoren.

U međuvremenu, Ljubomir se zaposlio, jedan brat mu je otišao u Englesku, sestra se udala, drugi brat živi sa roditeljima.

Dve verzije istog događaja

Getty Images

I ovogodišnjih četvrt veka od operacije Oluja - u Zagrebu i Kninu se slavi kao Dan pobede, a u Beogradu se obeležava uz paljenje sveća i komemorativne govore.

Prema nalazima Međunarodnog suda pravde, izveštaja UN tela i lokalnih nevladinih organizacija, u toj akciji je raseljeno više od 200.000 Srba, pripadnici hrvatskih snaga ubili su oko 80 civila koji su bežali u koloni traktora i automobila, a zabeleženi su brojni slučajevi uništavanja i pljačke srpske imovine.

Republika Srpska Krajina bila je nepriznata državna formacija nastala na prostoru Hrvatske za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, na teritoriji Banije, Like, Korduna i Severne Dalmacije.

Vojnom akcijom Oluja, Hrvatska je povratila kontrolu nad ovom oblasti kojom su prethodnih godina upravljalo lokalno srpsko rukovodstvo uz podršku Beograda,

Većina srpskog stanovništva napustila je ovu teritoriju, našavši utočište u Srbiji i Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta koji čine Bosnu i Hercegovinu.

Bežeći u koloni dugoj desetine kilometara preko Bosne i Hercegovine ka Srbiji, izbeglo je više od 250.000 Srba, život je izgubilo ili se vodi kao nestalo oko 1.700 ljudi, naveli su iz Komeserijata za izbeglice Srbije.

Akcija Oluja trajala je od 4. do 7. avgusta 1995. godine.

Do kraja 1995. godine ubijeno je oko 400 Srba koji su odlučili da ostanu u svojim kućama, podaci su Helsinškog odbora za ljudska prava.

Ukupan broj žrtava i dalje je predmet sporenja Srbije i Hrvatske.

Haški tribunal osudio je 2011. generale Anta Gotovinu i Mladena Markača na po 18 godina zatvora zbog „Oluje", ali su oni oslobođeni presudom Žalbenog veća.

Prema popisu iz 1991. godine, u Hrvatskoj je živelo oko 500.000 Srba, a danas ih je oko 150.000.

Najava dolaska Borisa Miloševića u Knin izazvala reakcije

Odluka Borisa Miloševića, potpredsednik Vlade Hrvatske iz redova Srpske samostalne demokratske stranke, da prisustvuje svečanosti u Kninu, izazvala je brojne reakcije sa obe strane hrvatsko-srpske granice.

Iako je u postu na Fejsbuku dodao da je doživeo i ličnu tragediju - baka mu je ubijena neposredno posle Oluje - odluka da ode u Knin u srpskoj javnosti uglavnom je dočekana negativno.

„Nakon 25 godina potrebno je prestati s mržnjom, prestati s ratom", izjavio je Milošević, obrazlažući odluku da kao potpredsednik nove hrvatske vlade i Srbin iz Hrvatske ode na centralni skup povodom Oluje 5. avgusta u Kninu.

https://www.facebook.com/boris.milosevic.37/posts/10158651629819797

Organizatori su saopštili da će na centralnom skupu povodom godišnjice Oluje 5. avgusta uz predstavnike državnog vrha govoriti i penzionisani general Ante Gotovina.

Na manifestaciji će govore držati i predsednik Hrvatske Zoran Milanović, premijer Andrej Plenković i predsednik Sabora Gordan Jandroković.

Milanović bi 25. avgusta, zajedno sa Tomislavom Medvedom, potpredsednikom Vlade i ministrom branitelja, trebalo da prisustvuje obeležavanju stradanja srpskih civila u mestu Grubore za vreme operacije Oluja.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić prisustvovaće 4. avgusta obeležavanju godišnjice u Sremskoj Rači, nedaleko od tromeđe Srbije, Hrvatske i BiH.

U Beogradu i drugim gradovima Srbiji će 5. avgusta biti održani parastosi u znak sećanja na žrtve Oluje.

Trudnoća, Oluja i porođaj u Beogradu

Tačno 25 godina ima i Radovan Preradović.

Rođen je 2. septembra 1995. godine, kada je njegova porodica već stigla u Beogradu.

„Tokom tog puta, pričala mi je majka, ja sam se okrenuo naopačke, pitanje je bilo da li ću zdrav da se rodim.

„Majka je na porođaju imala ukupno 50 kilograma", prepričava porodična sećanja Radovan.

Radovanovi roditelji i trogodišnja sestra su u koloni napustili dom u Dvoru na Uni.

„Dvor je dve godine pre toga bio bez struje, majka je u trudnoći jela samo prosušeno meso i neko povrće koje moglo da stoji mimo frižidera", prepričava on.

Upravo u Dvoru na Uni u ponedeljak je održana centralna komemoracija za stradale za vreme i posle akcije „Oluja".

Ispred masovne grobnice je održan verski obred pomena za žrtve, a zatim je na školskom igralištu pročitana Izjava sećanja, kojima je prisustvovao i predsednik SDSS-a Milorad Pupovac.

U Dvoru na Uni je 8. avgusta 1995. ubijeno devet osoba s invaliditetom i mentalnim teškoćama u prostorijama tamošnje škole.

Radovanov otac je sve vreme bio u jedinicama vojske Republike Srpske Krajine, od 1991. do 1995. godine.

„Kad je dolazio s ratišta, moja mala sestra ga ne bi prepoznala, plašila se. Ona je bila vrlo živo dete i nemirno, ali u koloni nije reč progovorila", kaže Radovan.

Sestri je i dalje sve to vrlo emotivno, a on pošto ne pamti te događaje, kaže, lakše o njima može da govori.

Ruksak, devojčica iz kolone i put bez imena

O životu izbeglica nedavno je govorila i hrvatska poslanica Anja Šimpraga u Saboru i to kao „devojčica iz kolone".

Ona je za vreme Oluje imala osam godina.

„S ruksakom kupljenim za drugi razred osnovne škole bila sam spremna za put, put koji nije imao ime, put koji je vodio ko zna gde. Od Knina, do Petrovačke ceste, preko Banjaluke, a otuda bez stajanja prema Srbiji.

„Poslednje komadiće hleba podelila sam s rodbinom. Moja ga je baka pekla, a taj miris me je pratio", rekla je zastupnica Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca.

A onda su naišli novi problemi na granici sa Srbijom.

„Hteli su nas poslati u Niš. Molili smo ih da nas puste u Beograd, tamo smo imali dalju rodbinu. Ne znam, možda su dečje suze presudile. Pustili su nas do Novog Beograda. Tada sam odrasla. Za tu jednu noć", prenosi portal Indeks sećanje Šimprage na 5. avgust 1995.

Zbog obaveza oko komemoracije ona prethodnih dana nije bila u prilici da govori za BBC.

Kako je bilo snalaziti se?

Tatjana Trbojević danas ima 50 godina, radi kao konobarica i sad je - „svoj na svome".

U rodnom ličkom gradu Plaški kod Ogulina radila je u Domu zdravlja. Dete je dobila u jeku rata 1992. godina.

Nisu imali struje ni plina, ali su bili „mladi, pa ih je to nosilo". Sveće su, kaže, pravili od masti, a za sijalice su skidali akumulatore sa tenka.

Kada je pronašla ćerku 1995, iz Banjaluke je došla u Šabac, pa zatim kod devera u Beograd. Došli su u vojnim uniformama, bez ičega.

Promenili su još nekoliko adresa, dok nije našla posao u Batajnici.

„Imala sam dosta zlata po sebi, pa sam prodavala prsten po prsten da bismo imali za dete", svedoči Tatjana.

Jedna ćerkina rečenica iz tog perioda joj se posebno urezala u sećanje.

Inače, kaže, u Hrvatskoj je lepo živela, nisu oskudevali ni u čemu.

„Onda sam došla ovde i ćerki kupim loptu, a ona sa četiri godine kaže `volela bih da jednom imamo televizor da pogledam crtani`. To su strašne stvari".

Za ovih 25 godina kupili su plac, izgradili kuću, ćerka je završila fakultet, zaposlila se i „žive kao svi ostali".

„Sve u životu prođe samo čovek treba da ima zdrav razum i zdravlje", zaključuje Tatjana.

Sve može, samo pesak ne

Izgradnja kuće, danas dvospratnice od skoro 200 kvadrata, obeležila je detinjstvo Radovana Preradovića.

„Sećam se da se svake subote palila mešalica i da se radilo.

„Stalno se štedelo za kuću i znam da mi je kao detetu dosta stvari bilo dozvoljeno, ali nikad nisam smeo da rasturam pesak - svaka kolica peska bila su važna", priča Radovan, koji danas radi u firmi za uvoz lekova.

Na izgradnji su radili prijatelji i komšije.

„Moj deda je iskopao temelj. Dok su zidali kuću, jednom su se prebrajali, moj otac i desetak prijatelja, tu su bili šumar, ekonomista, šofer, ali nijedan zidar", ističe Radovan.

Smatra da je Oluja uticala na njegove roditelje da po svaku cenu budu rešeni da sazidaju kuću i ostave deci krov nad glavom.

Nema, kaže, posla koji nisu radili. Otac, po struci šumar, radio je i u prodavnici klavira, iako je o instrumentima znao „samo kako da ih pomeri".„Ništa nije išlo lako, ali ljudi su se borili. Ovde ima dosta porodica koje su došle u Oluji i svi rade, i onaj ko studira, radi".

Za njega je to najveća lekcija.

Da li je 25 godina dovoljno da ljudi počnu da žive jedni sa drugima?

Jovica Ćordaš

Jovica Ćordaš je imao 17 meseci u vreme Oluje. Kolone i izbeglištva se ne seća, ali se seća da su se i oni stalno selili kad je bio mali.

Oca, koji je bio vojno lice, sedam dana su čekali na granici, jer nije došao sa njima.

Od Donjeg Žirovca kod Dvora na Uni izbegličkim konvojem preko Batajnice i Zemun Polja za nekoliko godina stigli su do Misača kod Aranđelovca, gde i danas žive.

„Tu smo krenuli od nule", kaže Jovica za BBC dok odmara pored obližnjeg jezera Garaši.

On je danas profesor matematike i informatike u gimnaziji.

Deda mu je u ratu bio i ranjen.

„I kad se ja nekad ne setim da je godišnjica Oluje, deda se obavezno seti. Dođe i sedne ispred kuće, traži da mu puštam neke naše pesme i priča o svemu što se dešavalo", dodaje on.

Ljubomir Tišma danas roditelje posećuje vikendom jer radi u 300 kilometara udaljenoj Velikoj Gorici blizu Zagreba.

Iako se lepo slaže sa kolegama na poslu, ipak, kaže da međuetnički odnosi u Hrvatskoj i dalje nisu zadovoljavajući.

„Pričamo mi, ali nije to to. Da je lako biti Srbin - i nije", ističe mladić koji je prva četiri razreda osnovne škole pohađao u Velikim Crljenima u Srbiji, drugih četiri u Kistanjama u Hrvatskoj, a srednju školu u Kninu.

Kaže da je velika nemaština i da je to problem svima, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Iako veruje u dobro u ljudima, Jovica Ćordaš misli da još nije došlo do smene generacija i da „još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora".

„Teško je, svašta se tu izdešavalo, ne zaboravlja se to lako, tako da nažalost to nije proces koji će brzo da se odvija.

„Naravno ne pričam o celom srpskom ili hrvatskom narodu, već o jednom delu", zaključuje Jovica.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk